29. mart 2024.
Čedomir Markov i Ana Đorđević
Naučni saradnici Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu
Sažetak ključnih nalaza
- Govor mržnje prema novinarima označava ad hominem upotrebu agresivnog diskursa kao reakciju na novinarski proizvod.
- Postoje različiti mehanizmi širenja govora mržnje prema novinarima u kojima mogu učestvovati predstavnici vlasti i sa njima povezana lica, pojedini mediji, armije botova i pojedinci sa ekstremnim stavovima. Ispitani novinari različito opažaju njihovu ozbiljnost.
- Govor mržnje pogubno utiče na mentalno zdravlje novinara i njihove porodice.
- Govor mržnje većinski ne sprečava novinare da nastave da pišu profesionalno, kritički i slobodno.
- Novinari se oslanjaju na različite oblike podrške, od individualnih, preko društvenih, do institucionalnih strategija.
- Na osnovu ovih nalaza formulisali smo set preporuka koji se odnosi na obezbeđivanje stručne psihološke podrške, edukaciju o govoru mržnje prema novinarima i važnost pritiska javnosti koja bi dovela do efikasnijeg utvrđivanja odgovornosti počinalaca i pružanja podrške onima kojima je govor mržnje upućen.
Uvod
Govor mržnje postaje uobičajeni oblik izražavanja netrpeljivosti prema novinarima. Govor mržnje ima za cilj da zastraši novinare i spreči ih u obavljanju normativnih funkcija novinarstva u demokratskom društvu, kao što su informisanje građana, zaštita javnog interesa i pozivanje na odgovornost ljudi na pozicijama moći. Ovo nije problem koji pogađa samo Srbiju, ali je posebno značajan u kontekstu nedovoljno razvijenih demokratskih institucija. Ovo, takođe, nije nov problem, ali postaje sve intenzivniji u kontekstu opšte normalizacije kulture nasilja, sve izraženije društvene polarizacije i populizma u eri post-istine.
U ovakvim okolnostima, želeli smo da ispitamo kako novinari i novinarke u Srbiji razumeju govor mržnje koji im je upućen, kao i posledice izloženosti govoru mržnje koje osećaju na privatnom i profesionalnom planu. S obzirom na ovakav cilj istraživanja[1], fokusirali smo se na perspektive novinara i njihova iskustva u vezi sa govorom mržnje koji im je bio upućen. Drugi aspekti ovog važnog društvenog problema – kao što su analiza pravnog okvira ili evaluacija institucionalnih mehanizama namenjeni zaštiti novinara od govora mržnje i drugih oblika pritisaka – nisu bili predmet ovog istraživanja i predstavljaju važne teme za buduća istraživanja.
U ovom izveštaju predstavljen je sažetak nalaza i preporuke koji su namenjeni donosiocima odluka, medijskim radnicima i edukatorima, aktivistima koji se bore za slobodu govora i unapređenje profesionalnog novinarstva, kao i drugim akterima koji žele bolje da razumeju realnost u kojoj novinari u Srbiji rade, karakteristike govora mržnje kojem su izloženi i posledice koje on na njih ostavlja.
Istraživački postupak
U skladu sa navedenim ciljevima istraživanja, odabrali smo dubinski polustrukturisani intervju sa novinarima koji su imali iskustvo izloženosti govoru mržnje kao najadekvatniji metod. Kandidate za učešće u istraživanju smo birali prema javno dostupnim podacima o slučajevima govora mržnje prema novinarima, a kontaktirali sa njima posredstvom novinarskih udruženja i Slavko Ćuruvija Fondacije. Intervjue smo radili tokom decembra 2022. i januara 2023. godine sa 20 novinara iz različitih gradova (Beograd, Novi Sad, Niš, Zaječar, Šabac, Inđija, Obrenovac, Valjevo, Leskovac, Čačak i Zrenjanin). Vodili smo računa da uzorak bude raznovrstan u pogledu pola, godina staža i tipa medijske organizacije u kojoj novinari rade, jer je poznato da ove karakteristike mogu značajno da utiču na njihova iskustva. Ipak, najveći broj ispitanih novinara dolazi iz medijskih kuća ili piše samostalne tekstove koji su kritički orijentisani prema vlasti.
Intervjue smo vodili uživo na mestima koja su učesnici predložili i na kojima su se osećali bezbedno da otvoreno razgovaraju o svojim iskustvima. Razgovore smo strukturisali oko dve teme:
- Razumevanja i koncepcije govora mržnje prema novinarima, ko su akteri govora mržnje i sa kakvim oblicima verbalnog nasilja se novinari suočavaju
- Lična iskustva, psihološke, socijalne i profesionalne posledice govora mržnje prema novinarima, kao i strategije nošenja sa ovakvim iskustvima
Ključni nalazi
Govor mržnje prema novinarima označava ad hominem upotrebu agresivnog diskursa kao reakciju na novinarski proizvod.
Povod za govor mržnje predstavlja način na koji novinari obavljaju svoj posao: odabir tema o kojima izveštavaju i način na koji ih obrađuju. Međutim, za razliku od legitimne argumentovane kritike, predmet govora mržnje nije novinarski proizvod već ličnost novinara ili opažajne karakteristike medijske kuće ili grupe medija kojoj pripada. Umesto razmene argumenata, počinioci govora mržnje koriste uvrede i pretnje. Posebno ekstremni primeri govora mržnje prema novinarima upućeni su ženama, pripadnicima manjinskih zajednica i novinarima na lokalu.
Postoje različiti mehanizmi širenja govora mržnje prema novinarima. Ispitani novinari različito opažaju njihovu ozbiljnost.
Novinari sa kojima smo razgovarali prepoznaju dva osnovna mehanizma za širenje govora mržnje prema novinarima: mašinerija govora mržnje i slobodni strelci. Mašinerija se odnosi na organizovano i orkestrirano širenje govora mržnje koje iniciraju predstavnici vlasti i sa njima povezana lica, a u čijem prenošenju učestvuju režimski tabloidi i armije botova. Ovakav govor mržnje upućen je novinarima i medijima koji kritički izveštavaju o vlasti. Kao slobodni strelci označeni su pojedinci sa ekstremnim stavovima koji često, ali ne isključivo, anonimno izražavaju govor mržnje prema novinarima u onlajn prostoru: kroz komentare, objave na društvenim mrežama ili direktne poruke. Meta ovakvog govora mržnje mogu biti svi novinari bez obzira na afilijaciju. Većina ispitanih novinara, ipak, smatra da je najopasniji govor mržnje koji dolazi od predstavnika vlasti jer se radi o akterima koji imaju moć u društvu i koji korišćenjem govora mržnje daju legitimitet ovoj štetnoj društvenoj praksi.
Govor mržnje nepovoljno utiče na mentalno zdravlje novinara i njihove porodice.
Govor mržnje prema novinarima, bilo da je upućen direktno ili preko društvenih mreža, a naročito ako je ponovljen, dovodi do traumatizacije novinara, od početnog stanja šoka, dezorijentacije i umanjivanja značaja događaja, preko straha, do produženih faza intenzivne anksioznosti praćene paranoidnim mislima, depresije i izolacije. Novinari često na početku negiraju ove uticaje i primarno izražavaju strah za članove porodice, dok dublji razgovor ili razgovor sa otvorenijim novinarima omogućava sliku o ovim simptomima. Pojedini novinari dovode u vezu i svoje fizičke simptome sa izloženošću govoru mržnje, poput problema sa imunološkim sistemom, povišenog krvnog pritiska, pa i srčanog udara. Porodice novinara posredno su pogođene, a posebno mala deca koja osećaju i na koje se prenosi uznemirenost roditelja. Novinari koji umanjuju značaj psihičkih posledica na njih same ili ih potiskuju radi zaštite ličnosti od štetnih uticaja, ili su izrazito rezilijentni (najčešće oni sa dužim radnim stažom). Umanjivanje negativnih posledica govora mržnje doprinosi njegovoj normalizaciji.
Govor mržnje većinski ne sprečava novinare da nastave da pišu profesionalno, kritički i slobodno.
U većini slučajeva novinari nastavljaju da produkuju novinarski sadržaj još profesionalnije i kritičkije nego ranije. To što su meta napada moćnika nekima od njih sugeriše da dobro rade svoj posao, dok drugima posao i očuvanje profesionalnog integriteta služi kao zaštitni mehanizam. Na neke mlađe novinare govor mržnje utiče tako da biraju „sigurnije” teme za svoje tekstove, dok na druge utiče ohrabrujuće. U ekstremnim slučajevima, ponovljeni govor mržnje praćen intenzivnom uznemirenošću dovodi do odustajanja od novinarskog posla (jedan novinar je izvestio o ovome).
Novinari se oslanjaju na različite oblike podrške, od individualnih, preko društvenih, do institucionalnih strategija.
Novinari se uglavnom oslanjaju na podršku članova porodice i prijatelja, kao i kolega novinara sa kojima rade. Ponekad je porodica izvor nerazumevanja za žrtve koje novinari podnose zarad svog posla, pa novinari bivaju ambivalentni pri traženju podrške od njih. Najveću podršku osećaju kada postoji javno izražena novinarska solidarnost i javna osuda pojedinačnog slučaja govora mržnje. Takođe, psihoterapija je značajan izvor podrške za one koji je pohađaju, mada to češće rade na individualnu inicijativu i od sopstvenih sredstava. Izveštavaju da nadležne institucije, od policije do suda, ne reaguju adekvatno ili uopšte na njihova prijavljivanja, ali uprkos tome većina novinara prijavljuje napade kada god smatra da ima dovoljno dokaza i sama prikuplja evidenciju o napadima.
Preporuke
Omogućiti dostupnu stručnu psihološku podršku.
Preporuka novinarima je da ne ignorišu i ne umanjuju psihičke posledice izloženosti govoru mržnje, već da rade na prepoznavanju sopstvene potrebe za stručnom psihološkom podrškom i da o tome obaveste svoje nadređene. Idealno bi bilo da medijske kuće imaju program pružanja psihološke podrške novinarima u slučajevima kada trpe verbalne i druge napade zbog novinarskog posla. Kako ovo često nije moguće zbog nedostatka resursa, ovakva podrška može biti organizovana na nivou udruženja novinara. Minimum bi predstavljalo angažovanje profesionalaca koji bi radili sa novinarima na prepoznavanju simptoma i određivanju stepena i trajanja podrške koja im je potrebna. Novinari koji su imali iskustvo učešća u ovakvim programima podrške izuzetno pozitivno ocenjuju svoja iskustva, ali navode da su takvi programi retki i često nedostupni velikom broju novinara iz malih redakcija i sredina van velikih centara. Zbog toga je neophodno da donatorska zajednica zainteresovana za unapređenje medijskog profesionalizma i slobode medija razume važnost opredeljenja sredstava za brigu o mentalnom zdravlju novinara.
Unaprediti edukaciju o govoru mržnje prema novinarima.
Izuzetno je važno osnažiti publiku da prepozna, odbaci i osudi govor mržnje prema novinarima kao štetnu i nedemokratsku praksu. Zbog toga treba uvrstiti izučavanje i vežbanje konstruktivne kritike novinarstva i njeno razlikovanje od govora mržnje prema novinarima u programe medijske pismenosti na svim nivoima.
Osim toga, potrebno je uvrstiti edukaciju o govoru mržnje i drugim oblicima zastrašivanja i uznemiravanja novinara u nastavne programe u novinarskim školama. Ovakav pristup bi mogao da pomogne mladim profesionalcima da se odupru normalizaciji govora mržnje i drugih pritisaka na novinare kao „sastavnog dela posla”. Takođe bi im pružio i uvid u posledice ovakvih iskustava i zaštitne mehanizme.
Razvijati svest o značaju profesionalnih medija i novinara.
Deo problema sa govorom mržnje dolazi i od rasprostranjenog nepoverenja, cinizma i antagonizma prema svim novinarima i medijima. Zbog toga je neophodno intenzivirati programe medijske pismenosti, kako bi deo populacije koji je izgubio veru u sve medije i novinare mogao da razume da nisu baš svi mediji isti. Ovakvi programi bi pomogli građanima da vrednuju novinarski rad na osnovu profesionalnih kriterijuma i da svoje nezadovoljstvo izveštavanjem izražavaju na konstruktivan način.
Ne skrivati postojanje govora mržnje prema novinarima: nazvati ga pravim imenom, utvrditi odgovornost počinilaca i podržati one kojima je upućen.
Novinarima preporučujemo da uvek prijavljuju sve vrste napada, uključujući i govor mržnje, bez obzira na to da li imaju ili nemaju poverenja u institucije, organizacije i mehanizme od značaja za njihovu bezbednost. Prijavljivanjem se uvećava vidljivost ovog problema i uspostavlja evidencija o napadima na novinare i (ne)postupanju nadležnih. Novinari sa kojima smo razgovarali uglavnom dobro poznaju institucije i mehanizme za zaštitu bezbednosti novinara, ali je alarmantno što neki od njih tvrde da nisu prijavili brojne slučajeve pretnji. Kao razlog su najčešće navodili nepoverenje u institucije. Iako su navodili pozitivne primere kada su ovakvi slučajevi bili rešeni, imaju utisak da se radi o izuzecima i da se mehanizmi zaštite novinara sprovode selektivno.
Zbog toga je važno da postoji snažan pritisak javnosti, koji je često jedini put u hibridnim režimima koji dovodi do efikasne i pouzdane primene postojećih mehanizama. Novinarima preporučujemo da javno, a ne samo privatno, podrže kolege koje trpe govor mržnje i druge vidove nasilja. Isto se odnosi na političare, predstavnike relevantnih institucija, stručnjake, civilni sektor i druge aktere u društvu koji dele demokratske vrednosti i posvećenost načelima slobodnog i otvorenog društva. Podršku kolega novinara ističemo jer su sami ispitanici često naglašavali važnost solidarnosti profesionalne zajednice za osećaj da nisu sami. Umrežavanje novinara kroz nacionalna i međunarodna udruženja i organizacije novinara je takođe put do podrške u vidu resursa, znanja, pritiska na vlast i drugih mera kojima nemaju pristup sami, a koji im mogu pomoći u borbi protiv napada sa kojima se suočavaju.
Zaključak
Govor mržnje se, za razliku od fizičkih napada, često smatra uobičajenim načinom komunikacije ljudi na pozicijama moći sa novinarima. Zbog toga javnost često ne opaža i ne reaguje na njegov uvređujući, ponižavajući i delegitimišući sadržaj. Ne samo da to nije civilna komunikacija koja se suštinski razlikuje od legitimne kritike, već stalna praksa vređanja i pretnji ima izrazito negativne i rasprostranjene posledice po lične, socijalne i profesionalne živote novinara. Uprkos njima, novinari hrabro i posvećeno nastavljaju da informišu građane – i one koji ih podržavaju i one koji im i sami upućuju govor mržnje. Dakle, ovo istraživanje je pokazalo da govor mržnje nije samo izuzetno složen negativni društveni fenomen, već i nečije lično iskustvo – zbog kojeg je celo društvo na gubitku. Za njegovo prevazilaženje ne postoji jednostavno rešenje već je neophodno sinergijsko delovanje različitih aktera, na šta smo pokušali da ukažemo preporukama u ovom izveštaju.
[1] Realizaciju istraživanja podržala je Slavko Ćuruvija Fondacija. Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Journalism Practice u tekstu pod nazivom „Becoming a Target: Journalists’ Perspectives on Anti-Press Discourse and Experiences with Hate Speech”.
