13. septembar 2017.
Branko Važić, nekadašnji načelnik Četvrtog odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti, potvrdio je da je dosije „Ćuran“ o praćenju novinara Slavka Ćuruvije, koji je objavljen u medijima, autentičan, pošto je njegov deo video odmah posle ubistva.
Piše: Svetlana Palić
„Izveštaj o praćenju mi je pokazao Stevan Nikčević, tadašnji zamenik načelnika CRDB Beograd, kad sam došao na dežurstvo. Ne mogu da se setim da li je to bilo 11. aprila, na dan ubistva, ili sledećeg dana“, rekao je Važić, u to vreme jedan od dežurnih načelnika beogradskog centra RDB.
Važić je bio prvi od trojice danas saslušanih svedoka u nastavku suđenja za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije u Posebnom odeljenju za organizovani kriminal Višeg suda (tzv. Specijalni sud) u Ustaničkoj ulici u Beogradu.
Važić video knjigu dežurstva
Branko Važić je tokom svedočenja podsetio da je Centar u vreme ubistva Ćuruvije funkcionisao na izmeštenoj lokaciji, kod Kalemegdana, i da je postojala knjiga u koju je dežurni načelnik upisivao informacije sa terena.
Rekao je da vođenje te knjige nije bilo po protokolu rada Službe, već „iznuđeno događajima“, odnosno činjenicom da su izmešteni i da je počelo bombardovanje.
„Dežurni načelnici su zapisivali ono što se dešavalo na terenu, čitali poštu koja je pristizala i pripremali izveštaje. Centrom je rukovodio Milan Radonjić, a neposredno operativno rukovodstvo radio je njegov zamenik Stevan Nikčević“, ispričao je Važić.
On je rekao da sa Radonjićem nikad nije imao kontakt i da je sve što je bilo potrebno u vezi sa poslom obavljao sa zamenikom Nikčevićem, koji je svakodnevno bio prisutan. Rekao je da je postojalo naređenje, za koje pretpostavlja da je čuo od Nikčevića, da se o svim važnim detaljima praćenja Ćuruvije odmah izveštava rukovodstvo.
„Za inkriminisan događaj saznao sam kad sam predveče došao na dežurstvo. Cvijetin Milenković, načelnik Prvog odeljenja (dežuran u danu ubistva, op. a.), pokazao mi je tu knjigu izveštaja i rekao mi da se desilo ubistvo novinara Ćuruvije“, kazao je Važić.
On je dodao da ga je Stevan Nikčević pozvao u svoju kancelariju i rekao mu: „Vidi ovo“. Dao mu je da pročita izveštaj o praćenju Slavka Ćuruvije. Važić se ne seća da li je to bilo na dan ubistva ili naredne večeri, niti da li je taj izveštaj sadržavao informacije samo za dan ubistva (11. april 1999) ili i ranije informacije.
„Ćuruvija je slušan u okviru takozvane američke grupe, ali u to vreme nije bilo nikakvih bezbednosno značajnih kontakata sa američkom obaveštajnom službom“ (Miša Milićević, bivši načelnik DB-a)
Ono čega se seća jeste da je u knjizi koju su načelnici vodili bilo upisano da je naređen prekid praćenja.
„To sam video da piše u knjizi kad sam došao na dežurstvo. Bilo mi je čudno, ali nisam komentarisao. Knjiga je vođena savesno, u nju su upisivani istiniti događaji i može da posluži kao istinito svedočanstvo o događajima“, rekao je Važić i dodao: „Posle su krenuli komentari po Službi, ovakvi i onakvi.“
Ispričao je takođe da je ubrzo posle ubistva Ćuruvije dobio premeštaj na Kosovo, zajedno sa Vladimirom Nikolićem, načelnikom Analitike.
„Ja sam dobio Prištinu, a Vlada Prizren“, setio se Važić, dodajući da je rešenje o premeštaju potpisao načelnik Radonjić.
Odgovarajući na pitanja advokata odbrane, Važić je rekao da načelnik Odeljenja analitike Vladimir Nikolić nije odneo nikakav server niti disk sa podacima iz Centra, već je u neku napravu koja liči na, kako je rekao, malo veću ciglu, sklonio podatke koje je kasnije vratio.
„Svi smo u to vreme spasavali šta se moglo, pa tako i on“, rekao je Važić.
Na pitanje sudije Snežane Jovanović kako zna da je Vlada Nikolić vratio „tu ciglu“ nazad, Važić je odgovorio:
„Znam da je vratio jer sistem ne bi mogao da funkcioniše bez tog dela.“
VIDEO KURAKA NA DAN BOMBARDOVANJA
Na pitanje sudije Snežane Jovanović otkad poznaje Miroslava Kuraka, Milićević je rekao da ga je video 24. marta 1999, na dan početka bombardovanja.
„Tada smo se svi mi načelnici okupili na sastanku. Za mene je Kurak bio nepoznato lice iz zgrade, zato sam ga zapamtio. Posle kad sam video njegovu fotografiju u novinama, povezao sam da je to on“, rekao je Milićević i dodao da je Kurak srednje visine, ni nizak ni visok.
Milićević prisluškivao Ćuruviju devedesetih
Nakon Važića, svedočio je Vladimir Martinović, u vreme ubistva Ćuruvije šef ispostave RDB na Vračaru. On je, međutim, imao malo šta da kaže osim da je, napredujući u Službi, kao načelnik odeljenja prisustvovao kolegijumu posle Petog oktobra, kada je Radomir Marković saopštio da se formira Komisija za ispitivanje ubistva novinara i da će izveštaj ići tadašnjim koministrima u vladi.
Martinović je rekao da je prava istraga zapravo počela tek dolaskom Gorana Petrovića na mesto načelnika RDB i Zorana Mijatovića na mesto zamenika. On lično je učestvovao u ispitivanju Milana Radonjića 2002. godine, ali nikakvih konkretnih saznanja o ubistvu Ćuruvije nema.
Važić je kazao da ga je Stevan Nikčević pozvao u svoju kancelariju i rekao mu: „Vidi ovo“. Dao mu je da pročita izveštaj o praćenju Slavka Ćuruvije. Važić se ne seća da li je to bilo na dan ubistva ili naredne večeri
Malo toga imao je da kaže i Miša Milićević, direktor BIA u vreme atentata na premijera Zorana Đinđića.
„Mi smo imali druge prioritete, atentat na premijera i vanredno stanje u zemlji. Nikakvih saznanja o ovom slučaju nemam, osim iz medija, da je Ćuruvija ubijen“, rekao je Milićević.
On se setio da je devedesetih godina i sam, kao pripadnik odeljenja koje se bavilo kontraobaveštajnom delatnošću, desetak dana prisluškivao telefonske razgovore Slavka Ćuruvije.
„Ćuruvija je slušan u okviru takozvane američke grupe, ali u to vreme nije bilo nikakvih bezbednosno značajnih kontakata sa američkom obaveštajnom službom“, rekao je Milićević.
Saslušavani svedoci Tužilaštva
Mada se to nije očekivalo, na ovomesečnim ročištima ponovo se saslušavaju svedoci Tužilaštva, i to oni koji se, iz nekih razloga, ranije nisu pojavili ili nisu mogli da budu saslušani.
Na prošlom ročištu u julu počeli su da svedoče oni koje predlaže odbrana četvorice okrivljenih. Tako se na suđenju pojavio i Nenad Ilić zvani Glavonja, osuđeni vozač kamiona-ubice na Ibarskoj magistrali, kada su stradala četvorica pripadnika Srpskog pokreta obnove, a vođa te stranke Vuk Drašković nekim čudom preživeo.
Ilića je predložio prvookrivljeni Radomir Marković. Predsedavajuća sudija Snežana Jovanović saopštila je danas da je obaveštena da odbrana odustaje od saslušanja Ilića, bez obrazloženja. (Ilić prošli put nije mogao da bude saslušan jer odbrana nije imala odluku BIA da ga oslobađa od čuvanja državne tajne.)
Slavko Ćuruvija je ubijen 11. aprila 1999. godine u haustoru ispred svoje zgrade u Svetogorskoj ulici 35 u Beogradu, hicima iz pištolja u leđa i glavu. Na njega je, prema optužnici, pucao Miroslav Kurak, koji je u bekstvu i kojem se sudi u odsustvu. Kao pomagač označen je Ratko Romić, nekadašnji glavni inspektor Druge uprave RDB, a kao organizatori bivši načelnik RDB Radomir Marković i načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić. U danima pre ubistva, Ćuruviju je pratilo 27 pripadnika RDB, u smenama, 24 sata dnevno.
RADONJIĆ I ROMIĆ PRVI PUT NA SUĐENJU BEZ PRATNJE POLICIJE
Dvojica okrivljenih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, nekadašnji načelnik beogradskog centra Resora državne bezbednosti Milan Radonjić i nekadašnji glavni inspektor Druge uprave CRDB Beograd Ratko Romić došli su danas na nastavak procesa prvi put bez policijske pratnje, privatnim kolima i u društvu advokata.
Nakon odluke tročlanog veća Višeg suda, kojem predsedava sudija Snežana Jovanović, Radonjić i Romić su od 6. jula u kućnom pritvoru, uz obavezu nošenja elektronske nanogice.
Dok su ranije Radonjić i Romić u sud dovođeni pod stražom iz pritvora, ovog puta su početak ročišta čekali u holu ispred sudnice zajedno sa novinarima, advokatima, stražarima, pozvanim svedocima i publikom koja je došla da prati proces.
Nakon završetka ročišta, zgradu suda napustili su u društvu svog branioca Zore Dobričanin Nikodinović (na slici).
