27. februar 2018.


Kako novinari i urednici nekih od najuticajnijih medija u zemlji doživljavaju pritiske od strane vlasti i političkih stranaka? Nedavno objavljeno istraživanje „Kontrola i sloboda medija“ koje je sprovela Slavko Ćuruvija fondacija pokazuje da je to najrasprostranjeniji uticaj na redakcije spolja

Piše: Denis Kolundžija

„Niko neće da se odrekne uticaja na medije. Koja god vlast da dođe, utiče na ovaj ili onaj način.“

Ova tvrdnja novinara jednog dnevnog lista, izrečena tokom istraživanja „Kontrola i sloboda medija“ koje je sprovela Slavko Ćuruvija fondacija, najbolje odražava percepciju ubedljive većine njegovih kolega o odnosu vlasti prema medijima i novinarima.

Od 177 novinara koji su učestvovali u onlajn anketi krajem prošle godine, njih 69 odsto potvrdilo je da je iskusilo barem jedan oblik uticaja predstavnika organa vlasti, dok se njih 56 odsto srelo s barem jednim oblikom uticaja predstavnika političkih stranaka.

Osim onlajn ankete koju su novinara popunili za potrebe istraživanja, čija je autorka dr Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka, obavljeni su i dubinski intervjui sa desetoro novinara koji su tražili da im identitet ne bude otkriven.

„Državni organi znaju šta će biti objavljeno tako što imaju svoje partijske garniture po redakcijama – novinare bliske određenim partijama. Ima visokih kadrova još iz Miloševićevog vremena“ (novinar javnog servisa)

U pitanju su novinari i urednici koji rade na javnim servisima, televiziji s nacionalnom frekvencijom, regionalnoj i lokalnoj televiziji, u četiri nacionalna dnevna lista i u jednom mediju na jeziku nacionalne manjine.

„Organi vlasti izvor su najčešćih i najsnažnijih pritisaka na njihov rad. To je posebno slučaj u kriznim situacijama i tokom predizbornih kampanja“, zaključak je dr Jovanke Matić.

Iz kog organa vlasti stižu najsnažniji pritisci, precizirao je pak jedan od intervjuisanih novinara:

„Pritisci iz Vlade – to je najvažniji i najsnažniji uticaj“, smatra novinar javnog servisa.

Drugi intervjuisani novinar opisao je posledicu uticaja organa vlasti na strukturu informativnog programa koja je, kako navodi, ranije bila „politika, politika, politika, sport i vreme, a sad je Vučić, Vučić, Vučić, sport i vreme“.

Polovina iskusila diskreditaciju kolega ili medija

Prema svedočenju novinara jednog dnevnog lista, najčešći pritisak dolazi od osoba zaduženih za medije, odnosno savetnika za komunikaciju.

„Ova vlast je uvela mnoštvo PR-ova. Postoji osoba za PR, pa pomoćnik, pa njegov pomoćnik. To su često bivši novinari, zato što oni znaju novinare. Od njih se očekuje da koriste lična poznanstva.“

Istraživanje pokazuje da 46 odsto anketiranih novinara navodi da su imali lično ili grupno (redakcijsko) iskustvo sa nekim oblikom kontrolnog uticaja vlasti, a 32 odsto njih odgovara da nisu.

Kada je reč o oblicima uticaja, najviše novinara, njih 69 odsto, susrelo se sa odbijanjem predstavnika organa vlasti da za njihov medij daju informacije, izjave i intervjue.

Drugi intervjuisani novinar opisao je posledicu uticaja organa vlasti na strukturu informativnog programa koja je, kako navodi, ranije bila „politika, politika, politika, sport i vreme, a sad je Vučić, Vučić, Vučić, sport i vreme“

Sa izražavanjem nezadovoljstva predstavnika vlasti konkretnim izveštavanjem medija u kontaktu sa vlasnikom ili redakcijom susrelo se 67 odsto novinara, dok je njih 62 odsto iskusilo sistematsku diskriminaciju njihovog medija, u šta spada redovno uskraćivanje informacija, nedobijanje sredstava na konkursima za projektno sufinansiranje, nepozivanje na javne događaje itd.

Malo iznad polovine novinara (51 odsto) doživelo je javnu diskreditaciju medija u kom rade ili njegovih pojedinačnih novinara, a njih 49 odsto kaže da se susrelo sa zahtevima predstavnika organa vlasti za objavljivanje, izmenu ili neobjavljivanje određenih informacija o njima lično ili njihovoj instituciji.

Da uvrede predstavnika vlasti na račun novinara nisu retkost svedoči podatak da je takvo iskustvo imalo čak 48 odsto novinara.

Inače, ni sa jednim od pobrojanih oblika uticaja nije se srelo 22 odsto anketiranih, o njima ne zna 11 odsto, dok njih devet odsto nije odgovorilo na ova pitanja.

„Partijske garniture u redakcijama“

Uticaje i pritiske iz političkih stranaka anketirani novinari rangirali su odmah iza pritisaka koji stižu iz organa vlasti. Dr Matić navodi da ti pritisci potiču od vladajućih političkih stranaka budući da, kako ističe, „opozicione stranke nemaju moći da utiču na medije“. Ili, kako je to opisao jedan od intervjuisanih novinara – opozicione stranke su „srećne kad im neko dođe da nešto zabeleži“.

Opozicione stranke, prema tvrdnji novinara jednog dnevnog lista, imaju drugačiju taktiku prema novinarima. Ne, čini se, u potpunosti lišenu namere ostvarivanja uticaja.

„Opozicione partije se uvek ponašaju sjajno prema novinarima dok su opozicione. Čim dođu na vlast, odmah se promene… Novinari su ranije dosta uvažavali radikale ili socijaliste kad su pali sa vlasti, jer su bili dobar izvor informacija. Čim su došli na vlast, to se promenilo. I sa DS je to funkcionisalo na isti način“, kaže jedan od intervjuisanih učesnika istraživanja.

Podaci iz istraživanja pokazuju da, u proseku, 37 odsto anketiranih novinara kaže da su imali lično ili grupno iskustvo sa nekim oblikom kontrolnog uticaja političkih stranaka, a 31 odsto njih odgovara da nisu.

Najčešće, što i nije preveliko iznenađenje, predstavnici političkih stranaka imaju primedbe na izveštavanje medija, i to rado prenose vlasniku medija ili redakciji. S ovim oblikom kontrolnog uticaja srelo se 56 odsto anketiranih novinara.

Prema svedočenju novinara jednog dnevnog lista, najčešći pritisak dolazi od osoba zaduženih za medije, odnosno savetnika za komunikaciju

Za nijansu manje (55 odsto) iskusilo je odbijanje predstavnika političkih stranaka da za njihov medij daju informacije, izjave ili intervjue.

Zabrinjavajuće je to što su i predstavnici političkih stranaka, kao i oni na vlasti, skloni diskriminaciji i diskreditaciji novinara i medija. Tako je blizu polovine novinara (49 odsto) doživelo sistematsku diskriminaciju njihovog medija, a njih 45 odsto javnu diskreditaciju njihovog medija ili njegovih novinara.

Predstavnicima stranaka nisu strani ni zahtevi za objavljivanje, izmenu ili neobjavljivanje određenih informacija o njima lično ili o njihovoj stranci – s tim se susrelo 40 odsto novinara.

Dubinski intervjui s novinarima svedoče, međutim, i o tome da u ostvarivanju uticaja političke stranke mogu i te kako da računaju na „saveznike“ unutar samih medija.

„Državni organi znaju šta će biti objavljeno tako što imaju svoje partijske garniture po redakcijama – novinare bliske određenim partijama. Ima visokih kadrova još iz Miloševićevog vremena. Ima i onih koji se učlane u novu partiju čim ona dođe na vlast. Da bi preživeli, oni se odmah konektuju na nekog“, navodi novinar javnog servisa.

Da u uredništvu čak mogu da se reflektuju odnosi s političke scene, izneo je u intervjuu istraživačima SĆF novinar televizijske kuće s nacionalnom frekvencijom.

„Godine 2007-2008, kada je SNS postao stranka, u uredništvu su postojale dve struje: jedna koja je održavala vrlo prisne odnose sa rukovodstvom SNS-a, a druga koja je bila na liniji DS-a i sa njima imala i lične i poslovne aranžmane. Malo se titralo SNS-u jer je DS to tako hteo.“


Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Javni novac za javni interes“, koji sprovode BIRN, NUNS i SĆF, a finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne odslikavaju stavove EU.