14. oktobar 2015.


Slučaj ubistva novinara u vreme kada je današnji premijer bio ministar informisanja ni po čemu ne bi smeo da bude „običan”. Ipak, interesovanje medija za ovaj sudski postupak nije ni izbliza proporcionalno važnosti događaja

Pišu: Svetlana Palić i Tamara Ognjanović

Od najavljenih 90 svedoka Tužilaštva, u prvih pet meseci suđenja za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije saslušano je svega njih pet. Na ročištima održanim posle iznošenja odbrane optuženih, saslušavana su po dva svedoka mesečno.

To znači da bi se, sadašnjim tempom, čak i bez standardnih letnjih pauza i ne računajući standardne načine za rastezanja sudskog postupka, samo saslušanja svedoka Tužilaštva završila 2019. godine. A onda bi nastupili svedoci odbrane. Otprilike na dvadesetogodišnjicu ubistva Ćuruvije.

Prve posledice ovakvog tempa već vidimo. Pad medijskog interesovanja već se oseća – što nije isključivo vezano za spori tok suđenja – a izostala je i novinarska solidarnost.

„Moj je najjači utisak da će suđenje ovim tempom trajati godinama, jer se ročišta zakazuju jednom mesečno, po dva dana. Čisto pravno gledano, pritvorski predmeti bi trebalo da budu hitni, zbog onih koji su u pritvoru – kojima ja nisam sklona – ali u ovom slučaju, još više sa aspekta prava javnosti koja na istinu čeka 16 godina”, kaže Senka Vlatković, novinarka B92, koja prati ovo suđenje.

„Čudi me jedna stvar: Dnevni telegraf je bio rasadnik novinara i urednika i njih danas ima u gotovo svakoj redakciji, a opet se slučaju ubistva Slavka Ćuruvije ne posvećuje dužna pažnja” (Senka Vlatković, novinarka B92)

Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja, usred dana, na ulazu u dvorište svoje zgrade.

Na optuženičkoj klupi Specijalnog suda, pored tadašnjeg šefa Resora državne bezbednosti (RDB) Radomira Markovića, nalaze se i bivši šef Beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao i tadašnji glavni obaveštajni inspektor Druge uprave DB Ratko Romić. Kao izvršilac ubistva optužen je bivši pripadnik rezervnog sastava RDB Milan Kurak, koji je u bekstvu.

Slučaj ubistva vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, u vreme kada je današnji premijer bio ministar informisanja, ni po čemu ne bi smeo da bude „običan”. Ubijen je novinar, prvooptuženi je nekad bio prvi čovek Državne bezbednosti zemlje, optužena su još trojica bivših pripadnika DB-a, a zaprećena kazna je maksimalna – 40 godina.

Pa ipak, interesovanje medija za ovaj sudski postupak nije ni izbliza proporcionalno važnosti događaja.

Bestseler sa poternice

„Interesovanje pojedinih medija je na početku i bilo pristojno. Međutim, kako su male šanse da ćeš tu nešto ekskluzivno čuti, neki ekskluzivan naslov izvući, a pošto se mediji danas mere po tiražima i kliktabilnosti, onda dobiješ ono što dobiješ – dva poluizveštaja u dva medija. To mi je očekivano. Ali me čudi jedna stvar: Dnevni telegraf je bio rasadnik novinara i urednika i njih danas ima u gotovo svakoj redakciji, a opet se slučaju ubistva Slavka Ćuruvije ne posvećuje dužna pažnja”, kaže Senka Vlatković.

Od pripremnih ročišta u aprilu ove godine, kada je najavljeno da će Tužilaštvo imati čak 90 svedoka, među kojima je ključni Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije, osuđen za ubistvo premijera Zorana Đinđića, pa do 1. juna kada je suđenje otpočelo izjašnjavanjem optuženih o krivici, mediji se nisu bavili ovom temom. Svi su čekali da suđenje počne.

A na dan suđenja, samo dva medija su se značajnije zainteresovala da dođu do informacija koje imaju veze sa ovim slučajem.

Jedan od tih tekstova objavljen je na naslovnoj strani dnevnog lista Danas, 1. juna, i njime se najavljuje da će odbrana tražiti da svedoči Aleksandar Vučić.

Dok se o suđenju i okrivljenima sve manje piše, opširno autobiografsko štivo Mirjane Marković, za koju javnost godinama sumnja da je inspirator zločina, prodaje se u Srbiji kao bestseler

U drugom tekstu, objavljenom u dnevnom listu Blic (prenetom i u drugim medijima), piše se o službenoj belešci koja potvrđuje, kako je navedeno, da je Mira Marković, supruga tadašnjeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića i predsednica JUL-a, prema operativnim podacima, organizovala sastanak na kome je dogovoreno ubistvo Slavka Ćuruvije.

Mira Marković je to kasnije demantovala u izjavi NIN-u, pod naslovom: „Ne mogu ja svakog dana da demantujem da nekog nisam ubila”.

I dok se o suđenju i okrivljenima sve manje piše, opširno autobiografsko štivo Mire Marković, za koju javnost godinama sumnja da je inspirator zločina, prodaje se u Srbiji kao bestseler.

„Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije ne dobija, nažalost, dovoljnu medijsku pažnju. Pad interesovanja pokazuje opasnost da ono ne bude ispraćeno do kraja. Nekad, kad su pojedini mediji insistirali na praćenju nekog suđenja, to bi pomoglo da se ono dovede do kraja“, kaže Vuk Cvijić, autor teksta objavljenog u Blicu i novinar koji za taj list prati suđenje.

On očekuje da sud, uprkos tome što ima mnogo svedoka, nađe razumnu meru i ne dozvoli da se suđenje nerazumno odugovlači.

„Svi čekaju da se pojavi Legija”

Odnos dnevnih listova prema procesu u Specijalnom sudu je različit. Politika je opsežno izveštavala sa svih dosadašnjih ročišta, a kritički se osvrnula i na dešavanja na samom početku dugoočekivanog suđenja, nazivajući ga „traljavim i neuverljivim”.

U tekstu pod naslovom „Pravda za Ćuruviju čeka slobodnu sudnicu” Politika kritikuje neubedljiv i skandalozan početak suđenja, pošto je, posle prvog dana, nastavak glavnog pretresa zakazan tek za naredni mesec.

„Skandal je u bizarnosti objašnjenja, odnosno opravdanja nadležnih pravosudnih organa da za jedan od najvažnijih pravnih procesa od 2000. godine – nema slobodne sudnice”, navela je tada Politika.

Odnos ostalih dnevnih listova prema ovom suđenju manje-više je sličan: najave suđenja prenose uzimanjem agencijskih vesti, Tanjuga, Bete ili Foneta. Na samo suđenje, redakcije, u zavisnosti od procene važnosti svedoka, šalju svog izveštača, koji u elektronskom izdanju dobije veći, a u štampanom mnogo manji prostor za izveštaj.

Sam početka suđenja, koji je otvorio Radomir Marković iznošenjem svoje odbrane, a nastavili Milan Radonjić i Ratko Romić, medije je manje-više ostavio bez osvrta i komentara. Samo jedna Markovićeva izjava izazvala je reakciju u naslovu Blica: „VRHUNAC CINIZMA Rade Marković na suđenju: Istinu dugujemo porodici Slavka Ćuruvije”.

„Nekad, kad su pojedini mediji insistirali na praćenju nekog suđenja, to bi pomoglo da se ono dovede do kraja“ (Vuk Cvijić, novinar Blica)

Pažnja javnosti bila je za trenutak usmerena na ovaj proces kada su svedočile Jelena Ćuruvija, kćerka ubijenog novinara, i Branka Prpa, jedini svedok ubistva.

Nakon tih svedočenja, praćenje iskaza pripadnika RDB-a svelo se u medijima na proređene i sve kraće izveštaje.

Najtiražniji dnevni list Kurir, na primer, nije ni zabeležio svedočenje u oktobarskom ročištu kada je pred sudijama bio Predrag Gikić, operativac DB-a koji je slušao snimljene telefonske razgovore Slavka Ćuruvije.

Od elektronskih medija, suđenje redovno prate N1, RTS i B92, dok se ostali oslanjaju na agencijske izveštaje sa pokrivalicama.

„U vreme kad se taj zločin desio, ja sam završavao srednju školu i o tome sam čitao i gledao u medijima. Prošlo je toliko godina i umesto da slučaj odavno bude rešen, moje kolege i ja tek sad se upoznajemo s tim i gledamo u ljude koji su osumnjičeni. Za medije su do sada bila najupečatljivija svedočenja Branke Prpe i Jelene Ćuruvije. Svi čekaju da se pojavi Legija i da čuju šta će on da ispriča“, kaže Veljko Medić, redovni izveštač sa ovog suđenja za Radio-televiziju Srbije.

Njegovi prilozi, u trajanju od oko minut i po, nađu svoje mesto u udarnom Drugom dnevniku.

Parcijalna amnezija radnika DB-a

Do sada su, pored optuženih i oštećenih, saslušana samo još trojica pripadnika Resora državne bezbednosti: Momir Radisavljević, načelnik beogradskog centra RDB pre Milana Radonjića, Predrag Gikić, operativac koji je slušao telefonske razgovore Slavka Ćuruvije, i Stevan Basta, tadašnji Gikićev pretpostavljeni. Zajedničko im je da se nekih stvari sećaju odlično, dok su mnoge potpuno zaboravili.

„Svaki od njih kao da pati od parcijalne amnezije. Viđali smo takva svedočenja pripadnika Službe državne bezbednosti i u drugim slučajevima, kao što je bilo suđenje za ubistvo Zorana Đinđića, za pokušaj ubistva Vuka Draškovića, a pogotovo za ubistvo Ivana Stambolića”, kaže Senka Vlatković.

S njom se slaže Vuk Cvijić i dodaje:

„Ne samo što se ne sećaju već je pomalo čudno slušati kad danas govore nešto sasvim drugo u odnosu na ono što su govorili neposredno posle 5. oktobra.”

Svedočenja i unakrsna ispitivanja, bilo Tužilaštva, bilo advokata odbrane, velikim delom su se svodila na objašnjavanje procedura rada Službe državne bezbednosti.

„Primećujem da smo mi, izveštači, u dosadašnjem toku suđenja naučili sve pravne procedure unutar Državne bezbednosti, a ne vidim kakve veze to sve ima sa ovim slučajem, kad je već na početku jedan od okrivljenih rekao da se one nisu primenjivale u slučaju Slavka Ćuruvije! Naslušali smo se toga gde ide koji papir, ko ga piše, ko ga nosi i na koji sprat, i shvatili da je jedna sekretarica koja popunjava formular maltene najvažnija osoba u Službi”, kaže Senka Vlatković.

„To što se agenti DB-a ne sećaju mnogih stvari meni govori ili da je izbor agenata loš ili da se prave ludi, i naravno da ne verujem da se ne sećaju” (Nikola Radišić, novinar N1)

Nikola Radišić, novinar Televizije N1 smatra, međutim, da se, iako je izvesno da će suđenje trajati dugo, ono odvija mnogo bolje od drugih procesa, pa i da novinari ovom suđenju pridaju veću pažnju nego ostalim.

„Za razliku od nekih drugih procesa, ovde nema klasične opstrukcije”, kaže on, navodeći kao primer suđenje Branku Lazareviću za odavanje tajni Šarićevoj grupi, koje još nije počelo zbog brojnih odlaganja u skoro godinu dana: protesta advokata, nepojavljivanja jednog optuženog, zahteva odbrane za izuzeće tužilaca.

„Činjenica da se agenti DB-a ne sećaju mnogih stvari meni govori ili da je izbor agenata loš ili da se prave ludi, i naravno da ne verujem u to da se ne sećaju”, kazao je Radišić i dodao da se, u pogledu same procedure, predugo čekalo da sud potvrdi optužnicu.

Koliko god da se pripadnici Službe državne bezbednosti svojski trude da se ne sete šta je bilo u vreme ubistva jednog poznatog novinara, a sudsko veće radi nedopustivo sporim tempom, sa druge strane izostaje i novinarska solidarnost.

„Ona, nažalost, nije postojala ni u vreme kad je Slavko Ćuruvija ubijen, odnosno neposredno pre toga. Nije postojala ni kad su izricane drakonske kazne medijima. Te vrste esnafske solidarnosti kod nas predugo nema, a ovo je samo jedan nastavak te ružne tradicije koja je ukorenjena u našoj profesiji”, zaključuje Senka Vlatković.

 


IZVAN SUDNICE, SVEDOCI LAŽU NOVINARE

Osim okrivljenih, javnosti nisu poznata lica radnika Službe državne bezbednosti koji dolaze na saslušanja u Specijalni sud. Zanimljivo je bilo posmatrati njihovo ponašanje izvan sudnice.

Tako je Stevan Basta ulazio u Medija centar interesujući se kakav je utisak njegovo izlaganje ostavilo na novinare, a Predrag Gikić se zabio u ćošak pored kafe kuhinje, trudeći se da bude neprimetan, a ipak da čuje šta se priča u susednom Medija centru, ne pomerajući se i ne progovarajući sve do trenutka dok ga novinari nisu upitali ko je. Na to pitanje je jedva, uz odugovlačenje, odgovorio.

Branko Crni, svedok koji nije stigao da svedoči na prošlom ročištu, čak se lažno predstavio. Rekao je da je on Predrag Gikić, osoba koja je prisluškivala Ćuruviju.


 

Naslovna fotografija: Predrag Mitić / Slavko Ćuruvija fondacija