7. septembar 2015.


U nastavku suđenja pripadnicima Resora državne bezbednosti osumnjičenim za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije svedočio Ratko Romić, koji je u vreme ubistva bio glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB. Za sutra najavljeno svedočenje Jelene Ćuruvije i Branke Prpe

Pišu: Tamara Ognjanović i Svetlana Palić

„Tog 11. 4. 1999. godine, deo dana proveo sam na poslu u prostorijama Druge uprave, obavljajući unapred utvrđene zadatke. Drugi deo dana proveo sam sa porodicom obeležavajući rođendan moje kćerke.”

Ovo je danas u Specijalnom sudu izjavio Ratko Romić, bivši radnik Resora državne bezbednosti (RDB), četvrtooptuženi za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika „Dnevnog telegrafa” i „Evropljanina”, iznoseći odbranu pred sudskim većem.

Optužnica Romića tereti da je 11. aprila 1999. godine drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu, onesvestivši je kako ne bi videla ko je ubio Ćuruviju.

– Da sam izlazio s posla, to bi odmah bilo detektovano, jer su zamenici načelnika Druge uprave bili neprestano prisutni, radeći u smenama po 12 sati. Svi pripadnici Resora radili su tokom bombardovanja 24 sata dnevno, bez vikenda i slobodnog dana – dodao je on.

U iscrpnom izlaganju koje je trajalo sat i po bez prekida, Romić je naglasio da je vozilo, beli „golf trojka”, za koje Tužilaštvo tvrdi da je korišćeno 11. aprila, na dan kada je ubijen Ćuruvija, i koje je primećeno u Svetogorskoj ulici, koristio samo od 8. do 9. aprila, dok je njegov službeni „reno klio” bio na popravci zbog problema sa alarmom.

– Vozilo sam zatražio od Milana Radonjića (drugooptuženi u ovom procesu prim. ur.) jer je samo on, kao načelnik Druge uprave RDB, mogao da mi odobri korišćenje. U vezi s vozilom čuli smo se najmanje dva puta telefonom, prvi put mi nije ništa odgovorio, drugi put mi je rekao gde da preuzmem vozilo. Komunikacija između nas bila je telefonska. U službi se, inače, komunikacija obavljala na tri načina: fiksnim telefonom, mobilnim telefonom ili takozvanim specijalom, koji se smatrao koliko-toliko sigurnom vezom – rekao je Romić, koji je tada radio kao glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB.

On je dodao da se sa Milanom Radonjićem poslednji put u Drugoj upravi sreo 31. marta 1999. godine.

Romić je odbranu počeo informacijom da je u prvim danima bombardovanja, od 31. marta do 7. aprila 1999, bio na obaveštajnim zadacima izvan Beograda.

– Javnosti možda nije poznato da je naša zemlja bila u opasnosti od agresije NATO još u septembru 1998. godine. Obaveštajna služba je sprovodila niz aktivnosti kojima smo osujetili tu agresiju – rekao je Romić, dodajući da kad je bio van Beograda, telefonom nije kontaktirao čak ni sa porodicom, koja zbog toga nije znala „gde je, kad će i da li će se vratiti”.

U Beograd se vraća 7. aprila, što je, kako je rekao, specijalan dan za njega, jer je to kćerkin rođendan.

Sudija je Romića pitala da li je po službenim aktivnostima prolazio kroz centar grada tog 11. aprila 1999. godine, na šta je Romić odgovorio da ne može pouzdano da kaže jer se ne seća.

– Po povratku u Drugu upravu uključujem se u aktivnosti koje se sprovode u to ratno vreme. Tada saznajem da je Milan Radonjić raspoređen i na mesto načelnika Centra Resora državne bezbednosti za Beograd. Podneo sam mu izveštaj sa terena – rekao je Romić, koji je Radonjića opisao kao strogog šefa koji ima „visoka profesionalna očekivanja od svojih saradnika”.

– Moj odnos sa Radonjićem bio je isključivo profesionalan, nemamo ni slična interesovanja niti poglede na život. On je asocijalna osoba, o čemu govori i činjenica da se na sopstveni zahtev tokom celog procesa nalazi u samici – rekao je Romić.

U vezi s vozilom, Romić je detaljno ispričao da je ranije koristio službeni automobil marke BMW, ali da je ono bilo „suviše upadljivo” za aktivnosti kojima se bavio u vreme bombardovanja, pa je zadužio „reno klio”. Taj automobil je, kako je rekao, imao problem sa alarmom, zbog čega ga je odvezao na popravku. Dok je čekao da se vozilo popravi, od Milana Radonjića je zatražio drugo vozilo.

– Beli „golf” sam isključivo koristio za službene potrebe i obavljanje službenih aktivnosti – naglasio je Romić i dodao da je „golf” preuzeo od Dragana Pavića, koga je, kako je rekao, poznavao od prvog dana rada u Službi, da je to bilo u večernjim satima („bio je mrak, oko osam uveče”) i da prilikom preuzimanja nije znao ni koje vozilo će dobiti na korišćenje niti ko će mu ga dati.

– Prilikom preuzimanja, nisam potpisao nikakav revers jer to nije običaj u Resoru državne bezbednosti. Nikada ni za jedno vozilo nisam potpisao revers o primopredaji, niti dokumenta o razduživanju. Uzeo sam ključeve, saobraćajnu i kolsku knjižicu, u koju se inače upisuje kad sipate gorivo i pređena kilometraža, ali ja ni to nisam upisao jer nisam sipao gorivo, a nisam upisao ni kilometražu – rekao je Romić, dodajući da je vozilo primio sa kolskom radio-stanicom, ali ne i šifarnikom, jer „vozila ne zadužuju šifarnik”.

Vozilo je, kaže, vratio 9. aprila, kad je preuzeo popravljeni „reno klio”, i o vraćanju belog „golfa” obavestio Milana Radonjića.

– Radonjić mi je rekao da vozilo ostavim kod „male kućice” koja se nalazila u kompleksu DB na Senjaku. Rekao mi je da tu parkiram, da ključeve, saobraćajnu i kolsku knjižicu stavim u koverat, naslovim na njegovo ime i predam sekretarici, što sam ja i uradio. Nisam se interesovao ko je vozilo kasnije koristio, a u istrazi sam čuo da ga je koristio Marko Žarković – rekao je Romić.

Romić tvrdi da na dan ubistva Slavka Ćuruvije on nije koristio to vozilo i da mu nije jasno na osnovu čega ga tužilaštvo za to tereti.

– Na pripremnom ročištu tužilac je propustio da priloži dokaze, tako da ja ne znam od čega da se branim – rekao je Romić.

Za Miroslava Kuraka, koji je prema optužnici označen kao neposredni izvršilac ubistva, Romić je rekao da mu je drug, prijatelj kojeg je venčao, i sa kojim se redovno viđao. Dodao je da je sa Kurakom tokom bombardovanja održavao telefonske kontakte, pa i na dan ubistva Slavka Ćuruvije, ali da se tada s njim nije viđao, jer je u tom periodu vreme provodio isključivo na poslu ili sa porodicom.

– U toku rata smo nekoliko puta kontaktirali telefonom, i to kad sam bio u Beogradu. Za 11. april 1999. godine mogu sa sigurnošću da kažem da smo kontaktirali telefonom jer je taj dan njegov drugi rođendan. Naime, Miroslav Kurak je 1993. godine teško ranjen, jedva je preživeo, i on taj dan obeležava kao svoj drugi rođendan. A ranjen je i zbog mene, pošto je tog dana 1993. godine pošao da nabavi fotoaparat za prvi rođendan moje kćerke. Na putu do mene, 200 metara od moje kuće, došlo je do ranjavanja – rekao je Romić dodajući da je ubeđen da se sa Kurakom nije sreo 11. aprila 1999.

Na pitanje sudije da preciznije odredi svoje kretanje 11. aprila, odgovorio je da je deo dana proveo u Drugoj upravi, u prostorijama u Ulici Danice Marković, a drugi deo dana u svom stanu u Borči, obeležavajući rođendan kćerke.

– Vremenski se ne sećam, siguran sam da smo rođendan obeležili posle podne ili predveče, u stanu, a dežurstvo u Drugoj upravi ne znam tačno u koje vreme je bilo, ali znam da je bilo po unapred određenom rasporedu – rekao je on.

Sudija je Romića pitala da li je po službenim aktivnostima prolazio kroz centar grada tog 11. aprila 1999. godine, na šta je Romić odgovorio da ne može pouzdano da kaže jer se ne seća.

Advokat Jelene Ćuruvije Slobodan Ružić zatražio je od Romića da objasni zašto mu je bilo neophodno da traži drugi automobil na jedan dan kada je „reno klio” koji je tada vozio imao benigni kvar.

Romić je objasnio da u auto-servisu nisu mogli tačno da mu kažu kada će automobil biti popravljen, a pošto je živeo daleko, u Borči, automobil mu je bio neophodan, i dodao da ga je koristio isključivo za službene potrebe.

O svom odnosu sa nekadašnjim načelnikom Resora državne bezbednosti i prvooptuženim Radomirom Markovićem, Romić je rekao da ga je sreo samo dva puta i to na kolegijumima.

– Nisam imao kontakt s njim, niti mi je ikad lično, posredno ili neposredno davao zadatke. Jedina dva susreta bila su na kolegijumima, jedan u okviru centra RDB, a drugi u Institutu za bezbednost – rekao je Romić.

Prvom kolegijumu prisustvovao je i tadašnji ministar policije Vlajko Stoiljković, u prvoj polovini 1999. godine, a drugi kolegijum, koji je Romić nazvao „neprijatnim” održan je sredinom 2000. godine.

– Bilo je to u Institutu bezbednosti, sa svim načelnicima beogradskog centra, jer su na Službu u to vreme vršeni pritisci da se rukovodioci opredele za neku od političkih opcija, JUL ili neku drugu… Svi su odbili, što je protumačeno kao neka vrsta pobune i zato je održan taj sastanak – objasnio je Romić.

Tužilac je, kaže Romić, pokušao da me predstavi kao čoveka Radeta Markovića kome je ovaj pomogao da napreduje, a istina je sasvim suprotno. Kad je Rade Marković postavljen na funkciju, ja sam hijerarhijski unazađen premeštanjem na niže radno mesto, na mesto načelnika Drugog odeljenja u beogradskom centru RDB, što je pozicija ispod glavnog obaveštajnog inspektora na kojoj sam prethodno bio.

Romić je rekao kako se protiv njega vodi pravi medijski rat, tokom kojeg je Tužilaštvo dostavljalo medijima informacije iz istrage, izjave svedoka i ostale spise predmeta

O Miloradu Ulemeku zvanom Legija, koji služi kaznu od 40 godina zatvora za ubistvo premijera Zorana Đinđića, i čiji je iskaz u januaru 2014. godine doveo do pokretanja nove tužilačke istrage i podizanja optužnice, Romić je rekao da su se poznavali iz viđenja i da je bivši komandant JSO imao kancelariju do njegove u Drugoj upravi, ali da se nisu družili.

Na pitanje advokata Ružića da li je sa Kurakom ikad bio kod Ulemeka, odgovorio je da nije, ali da jeste bio sam. Dodao je da u ovom trenutku ne želi da objasni okolnosti tog susreta.

Romić je prethodno, na pitanje tužioca, rekao da u vreme kad je radio sa Ulemekom, nije znao gde on stanuje, ali da sada zna, „jer je to poznato u javnosti”.

Govoreći kako se protiv njega vodi pravi medijski rat, tokom kojeg je Tužilaštvo dostavljalo medijima informacije iz istrage, izjave svedoka i ostale spise predmeta, Romić je kritikovao i rad vladine Komisije za istinu o ubistvima novinara koju vodi Veran Matić, optužujući ga da se ponaša kao „samoproglašeni portparol Tužilaštva”.

– Veran Matić je najavljivao optužnice, procesne radnje, komentarisao tok istrage… a šta je njegova komisija uradila? Nisu doneli nijedan dokument koji ima veze sa ovim slučajem – rekao je Romić.

Kritikujući medije zbog „senzacionalističkog izveštavanja”, Romić je rekao i da su protiv njega vođeni medijska hajka i linč i da je u tome predvodio „jedan list koji ima nemačko-švajcarsko vlasništvo”.

– Spinovana je javnost protiv mene, nije bilo bitno da hajka bude istinita, nego efikasna. To što sam optužen, ne znači i da sam kriv. Cilj takvog medijskog izveštavanja jeste stvaranje utiska u javnosti da sam kriv u ovom slučaju i da se može očekivati isključivo osuđujuća presuda – rekao je on.

Romić je kritikovao rad i postupanje Tužilaštva u ovom predmetu, ocenjujući da su oni bili „nezakoniti”.

– Istraga je vođena u nefer, pravno nekorektnim uslovima, uz nepoštovanje optuženih i odbrane. Tužilac je iskazao samovolju, nije poštovao ni naloge i naredbe suda, a kroz optužnicu manipuliše smrću jednog čoveka zarad interesa koji nemaju za cilj da se utvrdi istina – kazao je Romić. On je dodao da nikada nije bio pripadnik nikakvih kriminalnih grupa, već Službe državne bezbednosti, da je radio na očuvanju državne bezbednosti i nacionalnih interesa, a ne na izvršenju krivičnih dela, i da je na to ponosan.

Tokom istražnog postupka narušena su mu brojna prava, izneo je Romić, uključujući i činjenicu da je tužilac po njegovom hapšenju rekao da su uhapšene „ubice Slavka Ćuruvije”.

– Time je tužilac trajno narušio pretpostavku moje nevinosti. Pitam se da li je unapred presuđena stvar, jer je tužilac izjavio ono što treba da utvrdi sud – rekao je on.

Romić je optužio Tužilaštvo i da je novinama dostavljalo spise iz predmeta, dok njemu tokom istrage nije omogućeno da ih pregleda.

– Tek nakon 13 meseci omogućeno mi je da se upoznam sa spisima predmeta –  kazao je i dodao da ga Tužilaštvo nije upoznavalo na vreme ni s tim kada će biti ispitani svedoci, zbog čega ni on ni njegov branilac nisu mogli da se pripreme.

On je rekao da je od Tužilaštva zatražio da mu ukaže na dokaze da je on zadužio vozilo (beli „golf”) s ciljem izvršenja dela, da ga je koristio 11. aprila 1999, da je to vozilo korišćeno u krivičnom delu, da ga je koristio sa optuženim Miroslavom Kurakom, kao i da je pištoljem udario u glavu Branku Prpu kako bi pomogao u izvršenju dela, te da objasni na osnovu čega ga svrstava u organizovanu kriminalnu grupu.

– Ako Tužilaštvo ukaže na dokaze, ja sam spreman da odmah potpišem sporazum o krivici za delo koje nisam počinio – kazao je.

Romić je optužio Tužilaštvo za odugovlačenje istrage i sudskog procesa, zbog činjenice da je predloženo 90 svedoka. Uz to, kako je rekao, nanosi mu se nepravda, krši pretpostavka nevinosti i prema njemu se nezakonito postupa.

– Optužnica mi je dostavljena 31. 12. 2014. u sedam uveče, a rok za žalbu je tri dana. Tužilaštvo mi je i na ovaj način onemogućilo da se konsultujem sa braniocem i uložim žalbu – rekao je Romić, ocenjujući da se tužilac ponaša „samovoljno, neprofesionalno i nezakonito” i da nastupa sa ”pozicija sile i svemoći”.

Kao ilustraciju pritisaka koje Tužilaštvo vrši na njega i njegovog branioca, Romić je naveo da je zamenik tužioca Zoran Babić pretio Zori Dobričanin Nikodinović.

– Mom braniocu je od strane Zorana Babića najgrublje prećeno. Zora se ozbiljno uplašila tih pretnji, tako da se dvoumila da li da mi otkaže punomoć, ali je zbog našeg višedecenijskog poznanstva odustala – rekao je Romić.

Advokat Zora Dobričanin Nikodinović odbila je, u pauzi suđenja, da komentariše Romićeve izjave o tome da joj je prećeno, rekavši da je sve to već poznato javnosti i da postoje tekstovi na internetu.

Odgovarajući na pitanja advokata Ružića da li mu je poznato da su pripadnici zemunskog klana nameravali da ga ubiju, Romić je rekao da je za to saznao iz spisa predmeta, ali da u vreme kad je navodno postojao takav plan on to nije znao.

Prvooptuženi Radomir Marković postavio je nekoliko pitanja Ratku Romiću u vezi s Miroslavom Kurakom.

Upitao je da li je Kurak, kao pripadnik rezervnog sastava, mogao da učestvuje u operativnim aktivnostima Druge uprave, na šta je Romić odgovorio da su takve aktivnosti sprovodili isključivo službenici te uprave.

– Niko sa strane nije mogao biti angažovan za obaveštajne aktivnosti Druge uprave. Niko van Resora, naročito iz rezervnog sastava, nije učestvovao u operativnim aktivnostima te službe, pa tako ni Kurak. U pravilima Službe je da aktivnosti iz njene nadležnosti sprovode isključivo pripadnici Druge uprave, nikako civili – kazao je on.

Romić je rekao i da sa Kurakom nikada nije razgovarao o poslu i službenim aktivnostima.

– Na početku agresije, neki moji prijatelji, i Kurak među njima, došli su u Drugu upravu da se prijave za angažovanje u vreme NATO agresije (krajem marta 1999). Nisam bio u tim prostorijama u tom trenutku. Neki su angažovani, ali ko – to ne znam. Mislim da je Kurak bio angažovan, ali koliko dugo – ne znam, niti znam koje dužnosti je obavljao – rekao je Romić, odgovarajući na pitanje Markovića da li zna kada je Kurak primljen u rezervni sastav JSO.

Na pitanje sudije da li zna gde se Kurak nalazio 11. aprila 1999. godine, Romić je odgovorio da se nalazio u Beogradu.

Branilac Radomira Markovića upitao je Romića da li je upoznat s terminom „navigator” i da li zna šta on označava, na šta je optuženi odgovorio da se tokom službe nije sreo s tim terminom.

Suđenje se nastavlja sutra, kada bi trebalo da svedoče oštećeni u ovom postupku – Branka Prpa, koja je bila sa Ćuruvijom u vreme ubistva, kada je dobila udarac u glavu, i ćerka Slavka Ćuruvije Jelena.

Ružić: Dokazaće se da deo Romićeve odbrane nije tačan

Advokat optuženog Romića, Zora Dobričanin, rekla je novinarima da je on u iznošenju odbrane odgovorio na sva pitanja postavljena u optužnici.

– Činjenica i dokaza se ne bojimo, činjenice i dokazi nisu ni doveli moje klijente na sud, već sila i pritisak. Ako budu odlučivali činjenice, dokazi i zakon, ja se ne bojim za sudbinu mojih klijenata, a ako budu odlučivali sila i pritisak, onda ćute zakoni – rekla je Zora Dobričanin.

– Mi smatramo da će dokazi koji su izvedeni u toku istrage i dokazi koji će biti izvedeni na glavnom pretresu pokazati da deo njegove odbrane nije tačan i očekujemo da će navodi optužnice biti dokazani – rekao je Slobodan Ružić, advokat oštećene Jelene Ćuruvije.

On je kazao i da spisak svedoka u ovom slučaju nije utvrđen, ali da očekuje da će njihov broj biti smanjen.

– Tačan spisak svedoka nije utvrđen, pošto su predloge za svedoke izneli tužioci i odbrana i punomoćnici optuženih. Očekujem, ipak, da će doći do redukcije broja svedoka, jer ih je ogroman broj. Ako svi budu saslušavani, suđenje će trajati dugo – rekao je on.

Foto: Fonet