26. januar 2019.


Advokati četvorice pripadnika nekadašnjeg RDB-a optuženih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, u završnim rečima tvrde da zamenik tužioca nije izneo dokaze da su oni organizovali i izvršili ovaj zločin, i predlažu sudskom veću da donese oslobađajuću presudu.

Piše: Perica Gunjić

Branioci prvooptuženog bivšeg načelnika Resora državne bezbednosti Radomira Markovića, Vladimir Marinkov i Dušan Mašić, kao i advokatica drugooptuženog bivšeg načelnika beogradskog centra RDB-a Milana Radonjića i glavnog obaveštajca Druge uprave RDB-a Ratka Romića, Zora Dobričanin Nikodinović, tvrde da je čitav proces montiran, da je pokrenut iz političkih razloga, da ga prate medijski i politički pritisci na sudsko veće i da oni koji su Slavka Ćuruviju ubili nisu na optuženičkoj klupi.

Marinkov je rekao da je Ćuruvija ubijen dva puta: prvi put 11. aprila 1999, a drugi put 2014, kada je Tužilaštvo pokrenulo „farsičan postupak“.

„Javnost se poziva na linč“

Marinkov kaže da pet godina traju pritisci na sud, te da se javnost poziva na linč ukoliko optuženi na kraju ne budu osuđeni. I on i Zora Dobričanin Nikodinović smatraju da je Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, sve vreme vršio pritisak na sudsko veće i kršio pretpostavku nevinosti.

„Matić nije imao hrabrosti da svedoči pred ovim sudom, ali je imao hrabrosti da iz televizijskog studija vrši pritisak na ovo veće“, tvrdi Marinkov, dok Dobričanin Nikodinović smatra da je on uzeo na sebe ulogu portparola Tužilaštva.

Markovićev advokat je primetio i da su se u medijima pojavljivali tekstovi o navodno nezakonitim postupcima ovog istog tročlanog sudskog veća u drugim procesima u kojima je ono sudilo, te naglasio da i to predstavlja pritisak na sudije „pošto se samo tako mogu naterati da osude optužene“.

On smatra da ni svedoci niti izneseni materijalni dokazi ne pokazuju umešanost optuženih u ubistvo, te da je svrha ovog postupka politička, a ne pravna.

Advokat prvooptuženog je rekao da je pred sudom bila „armija“ od više od 100 svedoka, ali da nijedan nije imao nikakva neposredna saznanja o ubistvu Ćuruvije, već da su sve što su izrekli pred sudom bila zapažanja koja su pročitali u medijima i na osnovu njih izneli svoje stavove.

Optužnicu je nazvao „Frankenštajnom“ i rekao da se iz nje vidi kako je suđenje pokrenuto iz političkih razloga i na silu, te da će, kao što je i njegov kolega Dušan Mašić istakao, „ući u neslavne anale srpskog pravosuđa“.

„Optužio je sve grane vlasti, optužio je svoju državu koja je u to vreme bila bombardovana“, istakla je Zora Dobričanin Nikodinović, za koju je neprihvatljivo da tako o svojoj državi govori tužilac

„Nema druge nego da se donese oslobađajuća presuda za sve optužene, a posebno za Radomira Markovića“, istakao je Marinkov.

On smatra da je optužnica „težak pravni nonsens“, te da nema nikakvih dokaza za to da je postojala organizovana kriminalna grupa koja je lišila života Slavka Ćuruviju, kao što to tvrdi zamenik tužioca Milenko Mandić u optužnici i završnoj reči.

On je doveo u pitanje tvrdnje Mandića da je Radomir Marković, kada je 1998. godine došao na čelo RDB-a, postavio svoje ljude na sva najvažnija mesta u Službi i da su oni kasnije organizovali ubistvo novinara prema naredbi koja je stigla iz državnog vrha.

Prema Marinkovu, te kadrovske promene bile su logične, jer su 1998. i 1999. na čelu mnogih odeljenja RDB-a bili ranije penzionisani funkcioneri Službe.

Naveo je primer prethodnika Milana Radonjića na mestu načelnika beogradskog centra RDB-a – Momira Radosavljevića – za koga je rekao da se na tom mestu nije snalazio. Kazao je i da je Radonjić postavljen na predlog Nikole Ćurčića, zamenika Radomira Markovića (poznatog po bliskim kontaktima sa tadašnjim predsednikom države Slobodanom Miloševićem i njegovom suprugom Mirjanom Marković, prim. nov.). Uostalom, ukazuje Marinkov, sva kadrovska rešenja donosio je Kolegijum Resora državne bezbednosti, a ne načelnik Marković samostalno.

Marinkov je – a kasnije i Dušan Mašić – tvrdio kako su i prethodni postupci protiv Radomira Markovića bili politički iskonstruisani, da su svedoci davali lažne izjave, da su smenjivani tužioci čije ponašanje nije bilo po volji političara, pa i da je Skupština Srbije u dva navrata menjala zakone samo da bi Marković mogao da bude osuđen.

„Režija u stilu loših policijskih filmova“

Pored toga, Marinkov je doveo u pitanje istinitost svedočenja bivšeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Milorada Ulemeka Legije, koji je rekao da mu je Radomir Marković predložio da izvrši jednu likvidaciju (kasnije je Ulemek saznao da se radi o Ćuruviji), te da je ovaj to odbio zbog obaveza na Kosovu.

Marinkov tvrdi da je „u stilu loših policijskih filmova“ režiran i naredni sastanak Legije i Markovića, odnosno da se on u stvarnosti nije ni dogodio. Kako je Ulemek svedočio, Marković mu je na tom sastanku rekao: „Oni Radonjini što su ubili Ćuruviju“, te da se Legija, kada je izašao iz kancelarije u kojoj mu je to rečeno, uverio da se radi o Romiću i Kuraku.

Prema ovom advokatu, nezamislivo je da tako nešto izjavljuje načelnik RDB-a, te da sve ukazuje da je priča „dečje osmišljena“, kao i da je nonsens da se načelnik Službe bavi operativnim poslovima.

„Opasno je da se Nikčevićevo ime pominje u kontekstu ubistva Ćuruvije. Evo, ja sam ga pomenula, videćemo“ (Dobričanin Nikodinović)

Marinkov tvrdi da je Ulemek izmislio i to da je Marković od njega tražio da ubije Kuraka kao moguću pretnju, posle čega je, navodno, Legija „izgasirao“, kako se izrazio, šefa zemunskog klana Dušana Spasojevića (ubijenog tokom akcije „Sablja“, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, prim. nov.), kome je rekao da ga Kurak vređa. Kasnije, objasnio je Marinkov, pošto „zemunci“ nisu uspeli da ubiju Kuraka i posle sastanka sa Romićem i Kurakom, Ulemek se predomislio i Spasojeviću rekao da je ipak saznao da tih uvreda nije bilo.

Marinkov tvrdi da su „zemunci“ pred sudom davali kontradiktorne izjave i da je odatle „očigledno da je ovim svedocima sugerisano šta treba da kažu“, pa je naveo i to da su se neki od njih odrekli izjava iz istrage kada su shvatili da neće dobiti nikakve privilegije u zatvoru.

„A to su bili ključni svedoci Miljka Radisavljevića (bivšeg tužioca za organizovani kriminal, prim. nov.) kada je rekao da su uhapsili ubice Slavka Ćuruvije“, kazao je Marinkov.

„Za Mikijem Kurakom uzdisalo pola Beograda“

I Marinkov i Dobričanin Nikodinović podsetili su na izjavu Branke Prpe, koja je bila sa Ćuruvijom u trenutku ubistva. Ona je rekla da je ubicu videla, te da ga, kako je citirao Marinkov, „nikada neće zaboraviti“. Ukazali su na to da je dva puta prepoznala sada pokojnog kriminalca Luku Pejovića.

Marinkov je naveo kako je Prpa tokom svedočenja pred Specijalnim sudom izjavila da je ubica imao „krupne, crne oči, da je bio nabildovan i visok oko metar i 75 centimetara“.

On tvrdi da se takav opis ne poklapa sa izgledom optuženog za izvršenje ubistva, Miroslavom Kurakom, koji, kako je rekao, ima izrazito plave oči i visok je metar i 95 centimetara.

Zora Dobričanin Nikodinović je, govoreći o svedočenju Prpe, rekla kako se „Miki Kurak, za kojim je uzdisalo pola Beograda, jasno razlikuje od identiteta ubice na koga je ukazala Prpa“.

Ona je podsetila i na to da Prpa na mestu zločina nije videla četvrtu osobu, kao i da smatra da u prolazu u kom je Ćuruvija ubijen, za koji kaže da ima samo šest-sedam kvadratnih metara, nije ni bilo mesta za njih četvoro.

Marinkov je optužnicu nazvao „Frankenštajnom“ i rekao da se iz nje vidi kako je suđenje pokrenuto iz političkih razloga i na silu, te da će, kao što je i njegov kolega Dušan Mašić istakao, „ući u neslavne anale srpskog pravosuđa“

Tvrdnje tužioca da je Prpa bila pod stresom i da ima dioptriju od 2,5, te da nije mogla dobro da vidi, doveli su u pitanje i Marinkov i Dobričanin Nikodinović. Advokatica je citirala naučnike koji tvrde kako mozak posebno dobro pamti detalje u trenutku stresa.

Marinkov misli da se na osnovu telefonske komunikacije u vreme ubistva Ćuruvije, koju je zamenik tužioca izneo kao dokaze, ne može ništa zaključiti o umešanosti Radomira Markovića u ubistvo, te da je ona „plod mašte Dragana Kecmana“ (policajca koji je te dokaze pribavio, prim. nov.), pošto „ne postoji način da se sazna o čemu su pričali Marković i Radonjić, osim ako njih dvojica to ne kažu“.

Zora Dobričanin Nikodinović je dodala i da su ovi dokazi uvredljivi za iskusnog policajca kao što je Radonjić, pošto se poverljive informacije ne prenose mobilnim telefonima.

Marinkov tvrdi da Mobtel 1999. nije ni mogao da beleži podatke sa baznih stanica, te da, pored toga, nije bilo nijednog razloga da Mobtel i, kasnije, Telekom čuvaju podatke sa baznih stanica iz 1999. On kaže da su, prema zakonu, bili dužni da ih posle godinu dana unište, te da bi ih nezakonito skladištenje podataka koji im nisu potrebni uz to koštalo desetine hiljada evra mesečno.

Markovićev branilac tvrdi da u postupku ne smeju da se koriste ovi podaci jer, kako kaže, ne zna se ni od koga su dobijeni – Telekoma ili Mobtela. Smatra, kao i Dobričanin Nikodinović, da je sporna autentičnost tih podataka, odnosno da su oni kasnije fabrikovani.

„Ne samo da ne možemo da utvrdimo šta je na tim trakama već postoji i sumnja da je deo tih izveštaja neautentičan“, rekao je advokat prvooptuženog, tvrdeći da je Dragan Kecman mesec dana držao oduzete trake pre nego što ih je predao kao dokaze, što ga navodi na sumnju da je u to vreme moglo da dođe do promene njihovog sadržaja.

On kaže da je general Rodoljub Milović svedočio da u to vreme policija nije mogla da dođe do podataka sa baznih stanica.

Advokati su zaključili kako su trake sa podacima sa baznih stanica nezakonito oduzete (Apelacioni sud se sa ovom tvrdnjom nije složio dva puta, prim. nov.), ali i da su one nečitke i neproverljive, te da su podaci na njima fabrikovani.

I Marinkov i Dobričanin Nikodinović smatraju da je neverovatno da nema podataka o telefonskoj komunikaciji Radonjićevog zamenika u vreme ubistva Ćuruvije – Stevana Nikčevića (koji je kasnije napustio RDB i posle 5. oktobra postao koministar policije, prim. nov.).

Zora Dobričanin Nikodinović je navela izjave svih svedoka koji su rekli da u danima kada je pripremano ubistvo Ćuruvije nisu u blizini mesta zločina videli beli golf, koji je, prema optužnici, zadužio Ratko Romić i u kome su se, kako tamo stoji, on i Kurak dovezli do mesta ubistva.

Ona tvrdi da je Romić nekoliko dana ranije uzeo taj beli golf, ali i da ga je pre ubistva vratio, te je negirala tvrdnje tužioca da su pojedini svedoci izjavili da su taj automobil videli u blizini mesta zločina.

„Neprihvatljivo da tužilac tako govori o svojoj državi“

„Od tužioca i od punomoćnika oštećenih nismo videli objektivnu ocenu dokaza, već nastavak spinovanja i političkih govora. Završne reči su više pisane da bi bile objavljene u novinama nego što predstavljaju svestranu analizu dokaza“, rekla je braniteljka Radonjića i Romića.

Za nju je tužilac redovne aktivnosti Službe tretirao kao organizovanje krivičnog dela.

Ona je rekla da je tužilac „kriminalizovao sve vidove vlasti, i Skupštinu, i izvršnu vlast, policiju, pojedine medije, kao što su Politika i RTS“, što je za nju „neverovatno, imajući u vidu ulogu tužioca u društvu i u postupku“.

„Optužio je sve grane vlasti, optužio je svoju državu koja je u to vreme bila bombardovana“, istakla je Zora Dobričanin Nikodinović, za koju je neprihvatljivo da tako o svojoj državi govori tužilac.

Ona smatra da nije tačna tvrdnja zamenika tužioca Mandića da je Ćuruvija ubijen zbog očuvanja vlasti i kontrole medija, te podsetila kako je Vojislav Šešelj nedavno u emisiji u kojoj je i ona gostovala rekao da Ćuruvija nije bio interesantan jer su mu pre ubistva ugasili novine i da država nije imala motiva da ga ubije.

„Najveći deo završne reči tužioca su floskule bez dokaza“, navela je Zora Dobričanin Nikodinović. Ona smatra da su takve floskule uništile živote optuženih i njihovih porodica.

„Ispada da se Miri (Mirjana Marković, prim. nov.) tog jutra nakrivio cvet u kosi pa je Radonjić poslao Romića i Kuraka da ubiju Ćuruviju“, rekla je ona i dodala da je „Legija primer šta je od ratnog heroja uspelo da se napravi posle 5. oktobra“.

Ona je ukazala na ulogu Stevana Nikčevića, koji je, kako je istakla, potpisao sve naredbe za praćenje Ćuruvije u vreme dok je bio zamenik Milana Radonjića. Na kraju je rekla kako je opasno da se Nikčevićevo ime pominje u kontekstu ubistva Ćuruvije. „Evo, ja sam ga pomenula, videćemo“, rekla je Zora Dobričanin Nikodinović.

Rekla je i da nije tačno kako je Radonjić naredio da se na dan ubistva praćenje Ćuruvije obustavi kada je krenuo iz centra Beograda ka kući, već da je to uradio u vreme dok je Ćuruvija sa Prpom sedeo u kafani „Kolarac“. Aludirala je i na to da je Ćuruvija bio poznat po tome što duguje novac novinarima, navela je kako je jedna novinarka dolazila kod nje želeći da ga tuži zbog dugova.

Citirala je i knjigu bivšeg američkog ambasadora u Jugoslaviji Vilijema Montgomerija „Kad ovacije utihnu“, u kojoj se, kako je ona navela, kaže kako bez ubistava vlast Slobodana Miloševića i radikala nije mogla da se sruši i pitala ko je imao koristi od atentata na Ibarskoj magistrali, pokušaja atentata u Budvi i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića. „Režim od toga nije imao koristi, jer je ekspresno izgubio vlast“, odgovorila je Dobričanin Nikodinović, koja smatra da država nije imala koristi od demokratskih promena koje su usledile, kao ni Radonjić i Romić, koji, prema njoj, ispaštaju 18, odnosno 16 godina, da bi za njih na kraju zatražila oslobađajuću presudu.

Zamenik tužioca Milenko Mandić je na prethodnom ročištu tražio da sud četvoricu optuženih osudi na maksimalne kazne od 40 godina.

Suđenje se nastavlja u utorak, 29. januara, kada će završnu reč izneti branioci Miroslava Kuraka i okrivljeni.