8. jul 2020.


Pored tvrdnji o nedostatku dokaza protiv optuženih i o neslaganju optužnice i presude, stekao se utisak da je napad na Verana Matića glavna tačka žalbi odbrane okrivljenih za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije Apelacionom sudu

Piše: Tamara Spaić

Apelacioni sud saslušao je danas sve žalbe odbrane na prvostepenu presudu u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije, čime je završena javna sednica o žalbama tužioca i advokata odbrane. Branioci četvorice okrivljenih – Radeta Markovića, Milana Radonjića, Ratka Romića i Miroslava Kuraka – zatražili su da se presuda preinači u oslobađajuću ili da se vrati na ponovno suđenje na prvostepenom sudu.

Dan su obeležile optužbe na račun novinara za višegodišnje pritiske na sud, posebno na račun Verana Matića, predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara, koga je Markovićev advokat Dušan Mašić čak označio kao „pisca optužnice“.

Odbrana okrivljenih je, više ili manje otvoreno, Matića okrivila za pritisak, manipulaciju dokazima i pribavljanje jednog od ključnih svedočenja, ono Milorada Ulemeka Legije, koje je omogućilo hapšenje Radonjića i Romića i povezivanje Radeta Markovića sa zločinom. Stekao se utisak da je napad na Verana Matića glavna tačka žalbi.

To se videlo i iz jedne od tvrdnji advokatice okrivljenih Zore Dobričanin Nikodijević.

„Neprihvatljivo je da šef obezbeđenja dela ’Zabele’ u kome je smešten Ulemek, bude član Komisije za istragu ubistava novinara“, rekla je Dobričanin Nikodijević aludirajući da su nezakonito, pritiskom i manipulacijom, pribavljeni neki od ključnih dokaza protiv okrivljenih.

„Samo da država bude kriva“

Petočlanom sudskom veću, kome predsedava sudija Milimir Lukić, prvo se obratila Ivančica Marković, supruga Radeta Markovića, koji po sopstvenoj želji nije prisustvovao suđenju. Ona je komentarisala da je ovde reč o „presudi potrebe, a ne činjenica“.

Ponovila je ono što se moglo čuti i tokom prvostepenog procesa o nevinosti nekadašnjeg prvog čoveka Resora državne bezbednosti, kao i to da su „ovi nevini ljudi optuženi samo da država bude kriva“.

„Ovde se verovalo svedocima kojima niko nikad nije verovao. Tužilac Mandić je diskreditovao Branku Prpu koja ima integritet, a poverovao kriminalcima“, rekla je, između ostalog, Ivančica Marković i iznela stav koji se najčešće čuo tokom oba dana javne sednice – da nema činjenica na kojima se zasniva presuda.

Markovićev advokat Vladimir Marinkov rekao je da je „presuda zasnovana na pogrešnom činjeničnom stanju i bitnim povredama procesa“, ali i na „povredama ljudskih prava“ koje su definisane u domaćem pravu i Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i slobodama.

Došli smo do toga da novinari vode istragu. Uz sve uvažavanje, oni su nesposobni da to rade. (…) Doživeli smo da Veran Matić lamentira da mi sedimo na 50 metara od mesta gde je ubijen Zoran Đinđić (advokat Dušan Mašić)

Marinkov je istakao da je okrivljenima suđeno za delo organizovanog kriminala iako u vreme ubistva u domaćem zakonodavstvu nije postojalo tako kvalifikovano delo, pozvao se na presudu u slučaju Ilinčić da se ne može suditi o delu koje nije obuhvaćeno krivičnim zakonodavstvom i upozorio da je, samim tim, o delu sudio neadekvatan sud.

Marinkov je rekao i da je presudom „prekoračena optužnica“, što su inače i svi ostali advokati odbrane iznosili, i da je sud „prekoračio svoje ovlašćenje jer je preinačio optužnicu“.

Ukazao je i na to da, po njegovom mišljenju, postoje brojne druge procesne povrede, kao što su ispitivanje svedoka Milorada Ulemeka Legije bez prisustva okrivljenog Markovića, samo uz prisustvo njegovih advokata, nemogućnost uvida u dokaze, ili nezakonito pribavljanje dokaza, pre svega listinga komunikacija.

I u toku prvostepenog postupka je listing komunikacija sa baznih stanica u centru Beograda, kao jedan od najvažnijih dokaza kojim se okrivljeni „smeštaju“ na mesto ubistva, uporno i uz mnogo truda osporavan. Marinkov je podsetio na već poznate argumente da je „nemoguće“ da su ovi listinzi tako dugo čuvani i to tokom ratnog stanja, da po zakonu nisu smeli biti čuvani duže od godinu dana, kao i da je nezakonito da Telekom čuva podatke drugog operatera (Mobtela).

Dodao je i da ne postoji način da se utvrdi njihova autentičnost jer „postoji rupa u dokaznom materijalu“, period od dva meseca za koji ne može da se utvrdi da nisu menjani. Ustvrdio je čak da postoje indicije da jesu menjani jer, po njegovom tumačenju, ne može da se poveruje da tadašnji Radonjićev zamenik, Stevan Nikčević, koji je imao veoma aktivnu komunikaciju sa svim operativcima koji su do pred ubistvo pratili i nadzirali Slavka Ćuruviju, baš na dan ubistva nije komunicirao ni sa kim, „niko mu nije čestitao Uskrs, niko mu nije javio da se dogodilo ubistvo…“ a listing to pokazuje.

Advokatica Radonjića i Romića rekla je da je presuda „scenario iz tabloida“, da je „izmišljena“, negirala je da postoje bilo kakve činjenice koje dokazuju da je Radonjić bio na vezi sa Romićem i Kurakom

U dugom izlaganju žalbe napisane na 27 strana, uz prekoračenje vremena koje mu je sudija dao i produženje od dodatnih 15 minuta, Marinkov je osporio svedočenja Milorada Ulemeka Legije i braće Simović, bivših pripadnika zemunskog klana, koji povezuju Radomira Markovića sa Romićem i Kurakom.

Takođe je izneo žalbu na odbijanje prvostepenog veća da uvaži pojedine dokaze, poput svedočenja generala Dragoljuba Ojdanića i Nebojše Pavkovića.

„Presuda je nerazumljiva jer u njoj piše da N. N. lice izdaje nalog za ubistvo, a to isto N. N. lice biva izvršitelj. Koje su to niske pobude u ime kojih je izvršeno delo? Na koji način je Rade Marković podstrekao Radonjića? Da li mu je izdao nalog ili preneo plan? Nemamo telefonske pozive prema tim N. N. licima. Kako su Romić i Kurak znali za kretanje Ćuruvije?“, bila su samo neka od pitanja kojima je advokat Radeta Markovića osporavao činjeničnu utemeljenost presude i njenu logičnost. Zatražio je da se predmet vrati na odlučivanje „stvarno nadležnom sudu“, koji svakako nije Sud za organizovani kriminal.

PRVA PRESUDA ZA UBISTVO NOVINARA
Prvostepena presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije jedina je do sada presuda za ubistvo novinara. Ostalo je nepoznato ko su nalogodavci i izvršioci ubistva jer su u presudi označeni kao N. N. lica i ta okolnost je najviše kritikovana u žalbama tužioca i odbrane na presudu.

Presudom su za ubistvo, kao organizatori, osuđeni bivši načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i tadašnji načelnik beogradskog centra RDB-a Milan Radonjić na po 30 godina zatvora, dok su bivši glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB-a Ratko Romić i bivši rezervni pripadnik RDB-a Miroslav Kurak osuđeni na po 20 godina zatvora.

Veran Matić, pisac optužnice

Advokat Dušan Mašić najviše je insistirao na optužbi novinara Verana Matića.

„Saglasni smo sa žalbom tužioca u pogledu neutemeljenosti presude i procesnih povreda. Došli smo do toga da novinari vode istragu. Uz sve uvažavanje, oni su nesposobni da to rade. (…) Doživeli smo da Veran Matić lamentira da mi sedimo na 50 metara od mesta gde je ubijen Zoran Đinđić. Strašno je tražiti krivce tamo gde nisu samo da bi se zadovoljila politička odluka“, rekao je, između ostalog, advokat Mašić i optužio Verana Matića da je „pisac optužnice“.

Mladen Tomić, zamenik Stevana Protića, branioca Miroslava Kuraka, koji je u bekstvu, podneo je 17 strana žalbe na presudu, a na sudu je ponovio da Kurak „nije bio na mestu zločina“ i „da nema nijednog dokaza za to“. „Nije navedena nijedna radnja koju je Kurak izvršio.“

On se, kao i ostali branioci, pozvao na svedočenje Branke Prpe, kao jedine neposredne svedokinje, koja nije identifikovala Kuraka kao čoveka koji je pucao u Ćuruviju. Njegovo izlaganje prekinuo je predsedavajući sudskog veća kada je advokat počeo da okrivljuje Verana Matića na isti način kao i njegov prethodnik.

„Radonjić samo radio svoj posao“

Advokatica Zora Dobričanin Nikodijević iznosila je dve žalbe (za Radonjića i Romića), svaku napisanu na više od 100 strana, što je trajalo oko dva i po sata. Ona je, uz navođenje brojnih dokaza već iznetih u prvostepenom postupku, tvrdila da je presuda u neskladu sa optužnicom, da je nezakonito prekoračena i da su izvršene brojne povrede krivičnog postupka.

„Radonjić je osuđen na tešku kaznu a samo je radio svoj posao prateći Ćuruviju i nije počinio nijedno delo za koje je osuđen. Sudsko veće je moralo doneti oslobađajuću presudu. Navodi optužnice nisu dokazani, a za sudsku odluku ne postoje dokazi“, rekla je Dobričanin Nikodijević i osporila i vreme i mesto zločina kao nedokazane činjenice.

Ona je insistirala da „Resor državne bezbednosti nije kućni savet“ pa da se ne zna da li je neko dobio naredbu, odnosno nalog, ili je u pitanju plan ili dogovor za nečiju likvidaciju.

Ocenila je da je presuda „scenario iz tabloida“, da je „izmišljena“, negirala je da postoje bilo kakve činjenice koje dokazuju da je Radonjić bio na vezi sa Romićem i Kurakom.

Marinkov je rekao da je presudom „prekoračena optužnica“, što su inače i svi ostali advokati odbrane iznosili, i da je sud „prekoračio svoje ovlašćenje jer je preinačio optužnicu“

Ustvrdila je da su Romić i Kurak mogli „samo telepatskim putem“ da saznaju za kretanje Ćuruvije, jer to, kako je rekla, Radonjić nije mogao da im javi jer nije ni sam znao, budući da je naredio prestanak praćenja Ćuruvije dok je još bio u kafani „Kolarac“ na ručku i nije mogao znati kuda će se odatle uputiti.

Negirala je da postoji bilo kakav dokaz koji povezuje Radonjića sa belim golfom u kome su, po optužnici, bili Romić i Kurak u vreme ubistva, kao i mogućnost da su Romić i Kurak mogli da u kolima razumeju komunikaciju između operativaca koji su pratili Slavka Ćuruviju i izveštavali o njegovom kretanju, jer „čak i da su bili u belom golfu“, nisu imali šifrarnik pomoć koga bi razumeli međusobnu komunikaciju operativaca.

„Niko nije video Radonjića u belom golfu, niti je neko video to vozilo na mestu ubistva. Priča o belom golfu je urbana legenda i apsolutno izmišljena. Optužnica tvrdi da su Romić i Kurak bili zajedno u tim  kolima, a sud ih razdvaja i time prekoračuje optužnicu“, rekla je advokatica Dobričanin Nikodijević.

Sudija Lukić je tokom njenog izlaganja nekoliko puta intervenisao i zamolio Radonjićevu i Romićevu advokaticu da ne čita svoju napisanu žalbu jer „ovo veće zna da čita“, ali je Zora Dobričanin Nikodijević izjavila da želi da „ovi što godinama vrše pritisak na sud“ i „pisci optužnice“ čuju što više detalja.

U tom trenutku u sudu su, pored tužioca, okrivljenih i njihovih advokata, bili prisutni još samo novinari i više puta prozivan i napadan Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara.

Radonjić se oseća poniženo, zgaženo i nemoćno

Reč su na kraju dobili i okrivljeni Radonjić i Romić. Oni su podržali izlaganje svog advokata i izjasnili se kao nevini.

„Trudio sam se da radim pošteno u interesu svoje zemlje. Nijednu stvar nisam uradio suprotno zakonu. Osećam se poniženo, zgaženo i nemoćno“, rekao je Radonjić u obraćanju sudu.

„Sud me je osudio za nešto za šta nisam ni imao prilike da se branim“, rekao je Romić u svom obraćanju, aludirajući na prekoračenje optužnice, i zatražio od suda da ukine presudu i oslobodi ga.

Iako je javna sednica trebalo da traje tri dana, javna rasprava o žalbama završena je za dva dana. Predsedavajući sudskog veća, sudija Lukić obavestio je prisutne da će veće svoju presudu dostaviti preko prvostepenog suda.

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Zaštita prava na slobodu izražavanja u pravosudnom sistemu Srbije“, koji sprovodi Slavko Ćuruvija fondacija, a finansira Evropska unija. Stavovi izrečeni u ovom tekstu predstavljaju stavove autora i ne odslikavaju stavove EU.

#EU ZA TEBE
SĆF