9. novembar 2015.


 

Stevan Nikčević, nekadašnji zamenik načelnika beogradskog centra RDB, istakao da je bilo krajnje neobično da njegov tadašnji šef, Milan Radonjić, sam inicira praćenje Ćuruvije tri dana pre ubistva, kao i da bude o tome izveštavan iz minuta u minut

Pišu: Zoran B. Nikolić, Tamara Ognjanović, Milica Stojanović

Ovo je prvi put da je objekat praćenja Službe državne bezbednosti, nakon tri dana praćenja, ubijen, praktično streljan, rekao je Stevan Nikčević, nekadašnji zamenik načelnika beogradskog centra Državne bezbednosti Milana Radonjića, jednog od četvorice optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika listova Dnevni telegraf i Evropljanin, svedočeći u ponedeljak u Specijalnom sudu.

Nikčević je, dajući iskaz u nastavku suđenja posle jednomesečne pauze, ukazao na niz neobičnosti vezanih za iniciranje i izvršavanje mere praćenja Ćuruvije od 9. do 11. aprila 1999, kada je ovaj novinar ubijen u prolazu koji je vodio do njegovog stana.

„Načelnik beogradskog Centra je treća osoba u Resoru, veću moć imaju samo načelnik Resora i njegov zamenik. Ako načelnik Centra treba da daje naloge za praćenje (kao Radonjić), onda je ostatak aparata neupotrebljiv,“ rekao je Nikčević.

Za ubistvo Ćuruvije optuženi su bivši načelnik Resora DB Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra DB Milan Radonjić, kao organizatori, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.

„Od 9. aprila je primena mere tajnog praćenja, mene je obavestio dežurni načelnik da je Radonjić dao nalog Zoranu Paviću, iz Devetog odeljenja, koje sprovodi praćenje. Čuo sam objašnjenje da treba da dođe do nekog susreta sa stranim ili našim državljaninom – beogradski centar nije imao informacije da postoje saznanja na osnovu kojih bi trebalo pratiti aktivnosti Slavka Ćuruvije”, rekao je Nikčević.

 


RUŽIĆ: NIKČEVIĆEVO SVEDOČENJE NAJVAŽNIJE

Advokat Slobodan Ružić ocenio je da je svedočenje Stevana Nikčevića najvažnije svedočenje u postupku, jer je njegov iskaz u potpunosti u korist optužnice i sa njom se poklapa.

„Pokazalo je da su postojale nezakonitosti, nije rađeno kako treba, i nezakonito je Radonjić pratio šta se radi na terenu. Pokazalo je da se nikad u istoriji Službe nije sprovodilo takvo praćenje i nikad se nije desilo da DB prati nekoga i da to lice odmah posle praćenja bude ubijeno”, rekao je Ružić.


 

Čudni putevi novog načelnika

Nikčević, koji je trenutno državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija, objasnio je da je važilo pravilo da predlog za primenu bilo koje mere ide od operativnog radnika koji taj predlog pismeno obrazloži, uz saglasnost šefa grupe i načelnika odeljenja, onda to ide u načelstvo, koje ga odobrava.

„Ovog puta je napravljen presedan i tako je to počelo. Prvog dana je Radonjić malo vremena provodio u samom centru. Intenzivnije se uključio 10. aprila i tražio da ga neposredno izveste o svemu što se dešavalo. Kada se primeni ova mera, tada se, po pravilu, operativni radnik direktno informiše i instrukcije daje on – ovde ne samo da nalog ide u suprotnom smeru nego i taj ko je dao nalog direktno kontroliše akciju. Treće odeljenje je samo prosleđivalo informacije Radonjiću”, obrazložio je Nikčević.

On je rekao da je 10. aprila izbio nesporazum, incident. U jednom momentu je Ćuruvija došao kući, a Radonjić je, kada mu je to tek naknadno rečeno, imao vrlo burne reakcije i tražio da načelnik Devetog odeljenja sutradan dođe na raport i objasni zašto načelnika nisu promptno obaveštavali.

Nikčević je naglasio da ne vidi nikakav razlog da se Radonjić izveštava iz minuta u minut i da načelnik Centra lično izda nalog a da ostali samo prosleđuju. „Mi smo taj događaj doživeli sa strahom i zebnjom, nismo imali slobodu ni da komentarišemo sa kolegama kao što smo ranije radili“.

„Ne znam da li je to ikad sprovedeno. U ovoj meri se javlja promena – ako je objekat ušao u stan, to nije promena, promena je ako izađe napolje”, rekao je Nikčević.

Nikčević je, odgovarajući na pitanja Nikole Barovića, advokata Branke Prpe, rekao da je Ćuruvija praćen još jednom, u januaru ili februaru 1999, ali da ni tada nije postojala naredba da se o Ćuruvijinom kretanju izveštva iz minuta u minut, kao što je bilo u aprilu.

„Redovni postupak je da se operativac informiše iz Devetog odeljenja šta se dešava, čak ni načelnici nisu znali šta se sve događalo, nego da li je bilo tog konkretnog događaja, ili ‘prva smena sve u redu’, nikako iz minuta u minut,“ rekao je Nikčević, koji je naglasio da ne vidi nikakav razlog da se Radonjić izveštava iz minuta u minut i da načelnik Centra lično izda nalog a da ostali samo prosleđuju. „Mi smo taj događaj doživeli sa strahom i zebnjom, nismo imali slobodu ni da komentarišemo sa kolegama kao što smo ranije radili“.

Jedanaestog je mera nastavljena, priča Nikčević, ali je tada dežurni načelnik Cvijetin Milinković, poučen iskustvom od prethodnog dana, detaljno javljao šta se dešava. Saznanja iz Devetog odeljenja, koje je pratilo Ćuruviju, prosleđivana su načelniku. I to, kaže Nikčević, ne samo u jednom pravcu:

„Radonjić je zvao i Milinkovića i Pavića, što nije uobičajeno, i zato je izazivalo pažnju. Kada je Ćuruvija ubijen, Milinković me je obavestio i ja sam rekao da mi tu nemamo šta da radimo. Nakon ubistva me je Radonjić pozvao i rekao da prenesem nalog da se nastavi mera slušanja ne bi li se došlo do izvršilaca. Ni tada ni sada mi nije jasna priroda tog naloga, ali sam ga preneo.”

Nikčević tvrdi i da je u ovom slučaju sutradan morao da izričito naloži da se o svemu napiše izveštaj.

„Po pravilima je da svako ko primeni meru praćenja mora da napiše izveštaj, ne može da ostane bez pisanog traga, to bi bila indicija da je taj neko imao, najblaže rečeno, nečasne namere. Sutradan nakon što se to desilo ja sam dao nalog da se napiše izveštaj o praćenju, jer sam video da se to inače neće desiti.”

Nikčević tvrdi da u proceduri izdavanja naloga za praćenje nije imao nikakvu ulogu, suprotno tvrdnji koju je u svojoj odbrani izneo Milan Radonjić, da je baš od Nikčevića saznao da DB uopšte prati Ćuruviju i zbog čega, i to tek kada je na potpis dobio nalog za primenu mere „tajno praćenje, posmatranje i fotodokumentovanje”.

„U redovnom izveštaju pisalo je da Ćuruvija treba da se sastane sa nepoznatim licem radi neke primopredaje. Pitao sam Nikčevića zašto se ‘radi’ ovo lice, a on mi je odgovorio da je Ćuruvija ‘na merama’ od polovine 1998. godine zbog izveštavanja o događajima na Kosovu. Tada sam saznao da je ustanovljeno da je Ćuruvija u drugoj polovini februara 1999. godine primio novac od jedne osobe iz strane ambasade, i to smo imali dokumentovano fotografijama”, rekao je Radonjić pred sudom u junu, navodeći da je posle ovih saznanja odmah dao nalog za praćenje.

Nikčević je u ponedeljak rekao da baš nikakvog zvaničnog naloga za praćenje nije bilo.
„Apsolutna je laž da je Radonjić za predmet Ćuruvija saznao od mene – nikada nisam pričao s njim o nekom predmetu”, kategoričan je bio Nikčević.

Radonjić postavljen preko noći

U ponedeljak se mnogo govorilo o načinu na koji je Milan Radonjić uopšte postao načelnik beogradskog centra. Stevan Nikčević je ispričao da se to desilo 4. i 5. aprila 1999:

„Tadašnji načelnik Radosavljević je 4. uveče pozvan u centralu Službe, u načelstvo, Milinković i ja smo bili dežurni tada, rekao nam je da ne zna temu i da i dalje ne zna gde je centrala, pozvali su ga da dođe na skver na Topčiderskoj zvezdi. Vratio se u kasnim časovima i rekao da više nije načelnik.”

On je objasnio da je u DB tih dana dolazio veliki broj ljudi iz javne bezbednosti ili političkih struktura, Uroš Šuvaković, na primer.

„Za nas je to bilo neobično. Pitali smo Radosavljevića da li je njegov naslednik neko takav, a on je rekao: ‘Nije, ali kao da jeste’, na šta sam ja rekao da to onda znači da je Radonjić. On je dodao da jeste, predao je sve što je dužio i vozač ga je odvezao kući”, kaže Nikčević.

„Načelnik beogradskog Centra je treća osoba u Resoru, veću moć imaju samo načelnik Resora i njegov zamenik. Ako načelnik Centra treba da daje naloge za praćenje (kao Radonjić), onda je ostatak aparata neupotrebljiv,“ rekao je Nikčević.

On je objasnio da je već ujutro došao Markovićev zamenik Nikola Ćurčić, sa obezbeđenjem u pancirima, doveo Radonjića i predstavio ga kao novog načelnika Centra.

„Novi načelnik nije tražio starog da od njega preuzme dužnost, što bi trebalo da bude aksiom, jer smo imali 500 ljudi na raznim lokacijama, mnogo i pod oružjem. Prvih dana i nedelja se izuzetno malo pojavljivao, naloge je davao odnekuda, ostavio je brojeve telefona na koje smo se javljali. Nikada nije pozvao ni mene ni nekog načelnika odeljenja da ga informišemo o predmetima rada, šta se dešava, koji su prioriteti”, rekao je Nikčević.

S druge strane, u iskazu Branka Crnog, u vreme ubistva pomoćnika Radeta Markovića za operativne poslove i, kako se tvrdi, Markovićevog čoveka od poverenja, koji je takođe, pre Nikčevića, svedočio u ponedeljak, tvrdi se da je beogradski centar pod Momirom Radosavljevićem loše radio, a da je Radosavljeviću, koji je bio reaktivirani penzioner, prosto, baš tad, istekao ugovor o angažovanju u DB-u.

„Bila je praksa da se na neka mesta reaktiviraju penzioneri, ja sam mislio da to nije dobro i da imamo dovoljno sposobnih ljudi iz redovnog sastava. Načelnik Resora nije bio zadovoljan njegovim radom i radom beogradskog centra, informacije nisu stizale redovno, nisu bile odgovarajućeg kvaliteta, i da mu nije istekao ugovor, on bi svakako bio smenjen. Centar, sa početkom bombardovanja, nije iseljen blagovremeno. Načelstvo je dalo naređenje da sve jedinice moraju biti izmeštene, ali BG centar to nije učinio kako je trebalo da bude urađeno”, rekao je Crni, inače srednjoškolski drug i venčani kum Milana Radonjića.

Crni je tvrdio i da Radonjićevo postavljenje nije bilo ništa neuobičajeno, jer su istovremeno postavljeni i novi načelnici centara u Novom Sadu i Prištini, kao i još neki funkcioneri DB-a.

Nikčević je, naprotiv, tvrdio da je beogradski centar na početku NATO bombardovanja iseljen na vreme i to bez naredbe centrale, jer se sa njima dva dana nije moglo stupiti u vezu.

Branko Crni je, inače, rekao da o praćenju i ubistvu Slavka Ćuruvije nema nikakvih neposrednih saznanja.

Milošević izgubio poverenje u DB

Radetu Markoviću je bilo posebno važno da pokaže da, prilikom kadrovskih promena u DB-u, on kao načelnik nije podlegao političkim uticajima i pritiscima.

Zamenik specijalnog tužioca Milenko Mandić pitao je Branka Crnog da li zna Aleksandra Đorđevića, takođe radnika DB-a, a inače člana Jugoslovenske levice, partije koju je vodila Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića.

Crni je odgovorio da ga je upoznao u jesen 1998, kada je Đorđević postao načelnik Šeste uprave DB-a.

„Lično ga nisam poznavao, znao sam iz razgovora da je bio u ličnom obezbeđenju – da li predsednika države ili nekoga iz njegovog okruženja, Miloševićeve porodice. Kontaktirali smo isključivo poslom. Ja nikada nisam video njegovu člansku kartu ili pristupnicu Jugoslovenskoj levici, ali znam da je bio simpatizer i da je poznavao dosta ljudi odatle, pričalo se da je član, ali ja ne znam.”

„Apsolutna je laž da je Radonjić za predmet Ćuruvija saznao od mene – nikada nisam pričao s njim o nekom predmetu”, kategoričan je bio Nikčević

Zamenik tužioca je pitao Crnog da li je znao da se Đorđević javno hvalio da je učestvovao u ubistvu Slavka Ćuruvije.

„Ja sam čuo da je neko negde, nekad, u nekom kafiću čuo da je Aca rekao: ‘E, to sam ja bio’. To nije informacija, to je ogovaranje. To je informacija koja ne zaslužuje da se po njoj išta radi. U nevezanom razgovoru sam preneo načelniku Radomiru Markoviću, u smislu ¬– ‘eto kakve sve gluposti ljudi pričaju’.”

Markovićev branilac Vladimir Marinkov pitao je ovog svedoka, u vezi s postavljenjem Aleksandra Đorđevića, da li su postojali pritisci da se neki ljudi postave u RDB i kako je Marković reagovao.

„Eto to postavljenje: nije uobičajeno da neko ko nema karijeru u Službi i ne napreduje uobičajenim putem kroz stepenice u resorima, bude tu postavljen. To može biti znak da je to postavljenje bilo iznuđeno. Kasnije je nekoliko zaposlenih lica imalo kadrovsku kombinatoriku svog napredovanja zahvaljujući poznanstvima sa pojedincima iz određenih partija. Radomir Marković je uglavnom za kadrovska rešenja koristio kolegijume gde se raspravljalo o postavljenjima i razrešenjima”, odgovorio je Crni.

Marković je, kada je na njega došao red da postavi pitanja svedoku, pitao Crnog, kojeg poznaje još od kad je Crni bio načelnik ispostave DB-a na beogradskom aerodromu, a Marković šef aerodromske stanice milicije, da li zna za neki predlog kadrovskog rešenja koji nije prošao. Predsednica sudskog veća Snežana Jovanović rekla je da joj pitanje nije jasno, pa je Marković pitao ko je autor prijave protiv Crnog o kojoj ga je ranije pitao advokat Marinkov.

Crni je prethodno Marinkovu odgovorio da je istraga protiv njega vođena u proleće 2000. godine, zbog postavljenja načelnika 10. uprave (praktično unutrašnja kontrola DB-a).

„Mesto je bilo upražnjeno i predložen je kolega Radiša Ristić, na predlog skoro celog kolegijuma. Ali tom mestu se nadao neko drugi… iz Službe je do predsednika stigla informacija, a meni je posle Nikola Ćurčić rekao da pogledam šta je to, jer je najviše optužbi bilo protiv mene. Pominje se da suprotstavljam adekvatnoj zaštiti predsednika, da sam špijun za SPO, kočim rad Resora DB. U informaciji su bili pomenuti diskretno i Rade Marković, Milan Radonjić.”

Na Markovićevo vraćanje na ovu temu, Crni je odmah rekao da on pitanje razume.

„Jedna od autora te tužbe bio je Zoran Mangotić, blizak JUL-u. On je bio predložen za mesto načelnika 10. uprave od strane nekoga van Službe, a postavljen je Radiša Roskić, koji je posle odluke izgubio to mesto, bio je načelnik samo 15-20 dana. Mangotić je ostao gde je bio. Pritisci nisu urodili plodom, načelnik nije prihvatio to postavljenje”, završio je Crni, koji je tokom svedočenja rekao i da je Slobodan Milošević, posle smene Jovice Stanišića, izgubio poverenje i interesovanje za DB.

„Ja sam ga od mog postavljenja, u oktobru 1998, video dva puta, a ranije je imao običaj da okupi celokupni sastav DB-a na ručku. O tome postoje i fotografije”, rekao je Crni.

Misterija belog „golfa“

Jedna od tema svedočenja Branka Crnog bio je i beli „golf 3” u vlasništvu Državne bezbednosti, za koji Tužilaštvo tvrdi da ga je 9. aprila preuzeo Ratko Romić, a 10. i 11. aprila je to vozilo viđeno u blizini zgrade u Svetogorskoj 35. Po tvrdnjama Marka Žarkovića, rezerviste DB-a i još jednog venčanog kuma Branka Crnog, koje se citiraju u optužnici, Žarković je, međutim, to vozilo zadužio „između 7. i 9. aprila” i koristio ga je do kraja leta 1999. godine.

Zamenik tužioca je pitao Crnog da li je sarađivao sa Žarkovićem za vreme bombardovanja.

„Jesam. Neposredno nakon što je bombardovanje počelo, saopštio mi je da je kod njega u restoran došao strani državljanin, koji hoće da se vidi sa mnom, tražio me po imenu i prezimenu, ja sam prihvatio, videli smo se i saznao sam da postoje ozbiljne snage spremne da pomognu SRJ u odbrani – i propagandno i vojno. Dogovorili smo se da kontakt ide preko Žarkovića. Ja sam zato predložio da Žarković bude angažovan u rezervni sastav DB”, objasnio je Crni.

Koje vozilo je koristio, zanimalo je zamenika tužioca.

„Zadužio je, ja mislim, ‘audi A6’, mislim da je bilo neko veliko vozilo. Kada sam to video, ja sam mu rekao da vrati, jer taj auto privlači pažnju, a može neko i da ga ukrade, nego da zaduži nešto diskretnije, pa je zadužio ‘golf’”, odgovorio je Crni.

Branko Crni je u ponedeljak završio svoje svedočenje, a suđenje će se nastaviti u utorak, 10. novembra, kada će Stevan Nikčević odgovarati na pitanja optuženih.

Kao svedoci su pozvani i Radovan Božović, bivši načelnik Trećeg odeljenja beogradskog centra DB, i Branko Važić, načelnik Drugog odeljenja, koji je u vreme ubistva bio jedan od načelnika koji su se smenjivali na dežurstvu.

 


PORODIČNE STVARI

Zanimljivo je da se, zahvaljujući pitanjima na kojima su insistirali advokati odbrane, i dobar deo svedočenja Branka Crnog ticao upravo Stevana Nikčevića.

„Tokom bombardovanja, načelnik Marković je dobio informaciju da je porodica Stevana Nikčevića u Budimpešti, pod tretmanom američke službe. Pošto je utvrđeno da je to tačno, rekao je Franku Simatoviću i Radonjiću da obave razgovor i kažu mu da više ne može biti na tom mestu, jer je bilo poznato da je vlada donela odluku da niko od državnih funkcionera i visokih službenika ne može da izvede svoju porodicu iz Srbije i to je bila obavezujuća odluka. Sa Nikčevićem je obavljen razgovor i on je raspoređen na drugo, niže radno mesto. To je bilo meseca dana po početku bombardovanja”, rekao je Crni.

Nikčević je kasnije, u svom svedočenju, rekao da ne zna za postojanje nikakve odluke iz vremena bombardovanja koja bi zabranila državnim funkcionerima i službenicima izvođenje porodica iz zemlje.

Braniteljka Radonjića i Romića, Zora Dobričanin Nikodijević pitala je Crnog da li mu nešto znači ime Ranđel. Pošto su malo zajedno nagađali da li se taj Ranđel preziva Vujović ili Vujošević, Crni je objasnio da je reč o radniku DB-a koji je prijavio da mu je Nikčević davao „neproporcionalne poklone, čak i u novcu”, kada je već, kasnije te godine, napustio Službu državne bezbednosti.

„On je pokazivao, kroz komunikaciju sa radnicima DB-a i načelnicima odeljenja interesovanje za određene poslove i posle odlaska sa mesta zamenika načelnika, čak i posle odlaska iz Resora”, rekao je Crni.

Nikčević je u svom iskazu objasnio da je reč o Goranu Ranđeloviću, koji je bio šef grupe DB-a na Novom Beogradu, sa kojim je i posle odlaska iz Službe ostao u kontaktu, jer su im supruge prijateljice. Demantujući da je od Ranđelovića tražio informacije, Nikčević je objasnio da je Ranđelović njega zvao:

„Rekao je da se leči i da je meni kreirao problem. Rekao je da je otišao kod Radonjića i da mu je svašta ispričao o meni, da je Radonjić vršio pritisak na njega, na moje pitanje zašto – zato što je moja žena išla u stan kod njega i njegove žene i nosila poklone za decu, i da mu je Radonjić pretio hospitalizacijom.”

 


ODBRANA: NIKČEVIĆ SE UNERVOZIO

Advokat Zora Dobričanin Nikodijević ocenila je, komentarišući svedočenje Stevana Nikčevića, da su „činjenice i dokazi jedno, a insinuacije drugo”.

„Da li je praćenje Ćuruvije bilo atipično, o tome govore pravila Službe. Moj klijent nije prekršio nijedno pravilo Službe.”

Ona je rekla i da je svedok govorio mirno, dok nisu počeli da ga ispituju advokati odbrane, kada je postao „nervozan i rezigniran”.