24. decembar 2015.


Nebojša Soković, šef smene koja je povučena sa praćenja Slavka Ćuruvije nekoliko minuta pre ubistva, opisao kako je praćenje tog dana izgledalo, kao i neobičnu činjenicu da je o svemu morao da izveštava direktno načelnika Devetog odeljenja

Pišu: Zoran B. Nikolić i Svetlana Palić

U četvrtak je u Specijalnom sudu, na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, svedočio Nebojša Soković, radnik Resora državne bezbednosti, koji je bio šef smene koja je poslednja pratila Ćuruviju u aprilu 1999, neposredno pre ubistva.

Soković je govorio tečno, jasno, i izneo do sada najviše detalja o angažmanu pripadnika Devetog (pratećeg) odeljenja beogradskog centra RDB, do trenutka kada im je naređeno da se povuku.

Ni zamenik javnog tužioca ni advokati optuženih nisu imali primedbi na Sokovićevo svedočenje.

Za ubistvo Ćuruvije 11. aprila 1999. godine optuženi su bivši načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković i bivši načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić, kao organizatori, pripadnik rezervnog sastava tog resora Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, kao neposredni izvršilac, i Ratko Romić, u vreme ubistva glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB, optužen da je drškom pištolja udario po glavi Branku Prpu koja je u vreme ubistva bila sa Ćuruvijom.

„Ćuruviju pratilo 7-8 ljudi“

Svedok Nebojša Soković je objasnio da je praćenje Ćuruvije, kao i većina praćenja u vreme ratnog stanja, bilo 24-časovno. On kaže da je prvog dana tajne pratnje (koja je sprovođena 9, 10. i 11. aprila) vodio jednu noćnu smenu tokom koje se nije desilo ništa, odnosno Slavko Ćuruvija nije napuštao svoj stan u Svetogorskoj ulici (tada Ulica Ive Lole Ribara).

Iako je trebalo da vodi jednu smenu i 10. aprila (Soković kaže da se ne seća tačno, ali misli da je to takođe bila treća smena), pre nego što je otišao na posao javljeno mu je da nema potrebe da Ćuruvija bude praćen te noći.

Na dan ubistva, 11. aprila, Soković je vodio drugu smenu, koja je trebalo da radi od 16 sati do ponoći.

„Ekipu je činilo sedam ili osam ljudi: četiri ili pet pešaka, trojica vozača i ja, sa četvrtim vozilom. Svi smo imali radio-vezu. Šef prve smene Dragan Pavić mi je preneo da se Slavko Ćuruvija sa Brankom Prpom, za koju u tom trenutku nismo znali kako se zove, već smo je vodili kao ’ženu plave kose’, nalazi u kafani ’Kolarac’ u Knez Mihailovoj ulici“, rekao je Soković.

On je prepričao izveštaj Dragana Pavića o onome što se dešavalo u prvoj smeni:

„Rekao mi je da su Ćuruvija i Prpa oko podneva izašli iz stana i u laganoj šetnji se uputili ka Knez Mihailovoj. Kod palate ’Albanija’ sreli su nama nepoznatog muškarca i tom prilikom je došlo do primopredaje nekog papirića, sad se ne sećam da li je Ćuruvija dao toj osobi taj papirić ili je taj muškarac dao papirić Ćuruviji. Potom su se rastali, Ćuruvija i Prpa su otišli do ‘Kolarca’ i seli unutra. Kasnije je u tu kafanu ušao isti onaj muškarac sa bradom i seo za drugi sto.“

Soković je dodao da ga je Dragan Pavić upozorio da sve promene u kretanju Slavka Ćuruvije javlja načelniku Devetog odeljenja, sada pokojnom Zoranu Paviću.

„Naglasio je da je prethodnog dana ispao neki problem u komunikaciji, kada je o kretanju Ćuruvije ka stanu Dragan Pavić javio načelniku tek kada je Ćuruvija već ušao u stan“, rekao je Soković.

On je objasnio da je u mirnodopskim uslovima lanac komunikacije išao drugačijim putem.

„U normalnim uslovima bi operativni radnik, zadužen za vođenje podataka o nekom licu, održao sastanak u našim službenim prostorijama sa ekipom koja treba da sprovede meru tajnog praćenja, a šef smene bi posle komunicirao sa tim operativnim radnikom, njemu javljao promene na terenu i od njega dobijao nalog da u nekom trenutku prekine praćenje. Međutim, posle početka bombardovanja, mi smo bili izmešteni iz naših prostorija, sve se obavljalo na ulici, izveštaji su se pisali u kolima, a umesto komunikacije sa operativnim radnikom, komunikacija se odvijala sa načelnikom našeg odeljenja“, objasnio je Soković.

Ispričao je da su se on i šef prve smene dogovorili da Nebojša Grujić, radnik prve smene, ostane sa pešacima koji su trebali da preuzmu praćenje Ćuruvijine veze i pokaže im tog čoveka kad izađe iz kafane.

„Svako lice sa kojim objekat ostvari kontakt, pogotovo u ovim uslovima kada je došlo do neke primopredaje, računa se kao veza. Tada mi moramo da pratimo tu osobu dok ne ustanovimo njen identitet ili je ’smestimo’ na određenu adresu. Osim Ćuruvijine kućne adrese, mi koji smo sprovodili pratnju nismo imali drugih podataka, adrese na koje bi mogao da ode ili s kim je trebalo da se sastane“, objasnio je svedok.

„Načelnik morao da pita nekog iznad“

On kaže da se, pošto je preuzeo smenu, sve odvijalo veoma brzo:

„Nepoznati muškarac je ubrzo izašao iz kafane i jedan vozač i dva pešaka su nastavili praćenje tog lica. Kada se to desilo, ja sam prvi put nazvao načelnika Zorana Pavića i to mu rekao. To je bila prilika i da mu saopštim da sam preuzeo smenu.“

Soković nastavlja kako su ubrzo potom („možda desetak minuta kasnije, teško mi je da se setim posle ovoliko vremena“) iz „Kolarca“ izašli i Ćuruvija i Prpa.

„Umesto komunikacije sa operativnim radnikom, komunikacija se odvijala sa načelnikom našeg odeljenja“

„Zovem Zorana Pavića i dajem mu taj podatak. Pošto sam znao da se kreću ka početku Knez Mihailove, i to saopštavam Paviću“, priča Soković.

On naglašava da se potom ništa naročito nije dešavalo, da su Ćuruvija i Prpa u laganoj šetnji krenuli u pravcu stana u Svetogorskoj, pa nije imao ni šta da javi. Prateći njih dvoje i ostatak ekipe se lagano kretao u tom pravcu.

„Bili smo u Makedonskoj – ja, kolega Svetozar Mišović, takođe sa automobilom, i jedan pešak, negde kod taksi stanice. Tada se javio Goran Milutinović, koji je bio u onoj ekipi koja je otišla da identifikuje Ćuruvijinu vezu, i rekao da je taj nepoznati muškarac ušao u jednu zgradu u Molerovoj ulici, ne sećam se broja, u stan na čijim je vratima stajala nalepnica jedne firme, a čini mi se da je rekao da je tabla sa istim natpisom stajala na ulazu te zgrade.“

Soković je i to odmah javio načelniku.

„Tada sam mu rekao i da je Slavko Ćuruvija u tom trenutku u Makedonskoj ulici. Ja ga nisam video, ali su mi to javili radio-vezom. Posle otprilike minut i po, načelnik Pavić me je pozvao i rekao da prekinemo praćenje Ćuruvije i da nastavimo da radimo na identifikaciji muškarca u Molerovoj. O tome smo ja i kolega Mišović obavestili ostale.“

Odgovarajući kasnije na pitanja tužioca i branilaca, Soković je objasnio da je „pešak“ Saša Đurđević, koji je poslednji pratio Ćuruviju, prekinuo praćenje negde kod zgrade Radio Beograda, na samom početku Svetogorske, nekoliko stotina metara od Ćuruvijinog ulaza. Takođe je rekao i da načelnik Pavić nije mogao da donese odluku o obustavljanju praćenja sam, već je morao taj nalog da dobije od nekog „iznad njega“.

„Mišović je zastao da pokupi pešake, a ja sam kolima produžio Svetogorskom, ka Molerovoj. Kada sam bio na Bulevaru, zvao me je načelnik Pavić i rekao da potpuno prekinemo rad, da napišemo izveštaj i da smo slobodni tog dana. Ja sam to radiom javio ostalima i dogovorili smo se da se svi nađemo na kružnom toku kod Kalenić pijace“, rekao je Soković, objasnivši da im je bio potreban prostor dovoljno veliki da zaustave četiri automobila, da napišu izveštaj i podele sendviče koje su tih dana dobijali pripadnici pratećeg odeljenja kada su na terenu.

„Slavko Ćuruvija je u tom trenutku bio u Makedonskoj ulici. Ja ga nisam video, ali su mi to javili radio-vezom. Posle otprilike minut i po, načelnik Pavić me je pozvao i rekao da prekinemo praćenje Ćuruvije i da nastavimo da radimo na identifikaciji muškarca u Molerovoj“

„Ko je sve pisao izveštaj, ne znam. Kao što sam rekao, tih dana smo pisali izveštaje po kolima. Kada sam stigao do Kalenića, veći deo izveštaja je već bio napisan, jer nismo imali šta da napišemo: izlazak u restoran i ništa više od toga. Onaj deo ekipe koji je išao do Molerove samo je imao da navede adresu na koju je nepoznati muškarac otišao, broj stana i šta je pisalo na ulazu i na vratima stana.“

Soković je objasnio da su radnici pratećeg odeljenja upisivali svoja zapažanja u običnu svesku A4 formata, a da su se ispod tih zapažanja potpisivali svi članovi ekipe i šef smene. Sledećeg dana bi neko pogledao sve što je prethodnog dana zapisano, u sve tri smene, i na osnovu toga otkucao takozvani generalni izveštaj za prethodni dan.

Svedok je objasnio da se, zbog vanrednih okolnosti, za vreme ratnog stanja, ti generalni izveštaji nisu uvek ni pisali, i da je kucani generalni izveštaj o praćenju Ćuruvije prvi takav izveštaj napisan posle početka bombardovanja, bar koliko je Sokoviću poznato.

Još jedan beli golf 3

Kada je susret kod Kalenića završen, Soković je uzeo svesku i krenuo kući. Usput je ponovo zazvonio mobilni telefon.

„Zoran Pavić mi je rekao da odem do stana ’onog našeg’, jer se nešto desilo. Nije bilo naznake u njegovom glasu niti sam mogao da naslutim da je u pitanju ubistvo.“

Soković kaže da je na pločniku ispred Ćuruvijinog ulaza zatekao veliki broj ljudi, policiju i ograđen prostor mesta zločina.

„Pokazao sam službenu legitimaciju i ušao u taj prostor. U pasažu sam video leš pokriven belim čaršavom, ali još nisam znao o kome se radi. Tu sam video kolegu iz MUP-a, sa kojim sam studirao, i pitao sam ga šta se desilo. Rekao mi je da je ubijen Slavko Ćuruvija.“

„’Pešak’ Saša Đurđević, koji je poslednji pratio Ćuruviju, prekinuo praćenje negde kod zgrade Radio Beograda, na samom početku Svetogorske, nekoliko stotina metara od Ćuruvijinog ulaza. Takođe je rekao i da načelnik Pavić nije mogao da donese odluku o obustavljanju praćenja sam, već je morao taj nalog da dobije od nekog ‘iznad njega’“

Nebojša Soković kaže da se u tom trenutku strašno osećao i da je izašao iz ograđenog prostora i da je ispred njega stao beli golf 3. Ovaj detalj je bitan jer se u optužnici tvrdi da je Ratko Romić tih dana koristio beli golf 3 koji je dobio od Devetog odeljenja i da je baš taj automobil viđen u blizini mesta ubistva. Golf o kojem priča Soković, međutim, nije isto vozilo.

„U autu je bio Dragan Gnjatović, njegova supruga Ana, oboje radnici RDB, i njihovo dvoje dece. On me je kroz prozor pitao šta se desilo, i ja sam mu rekao“, kaže Soković.

Odgovarajući na pitanja Ratka Romića, rekao je da nije video Romića i automobil iz optužnice u blizini Slavka Ćuruvije i njegovog stana ili u okolini, ni pomenutog dana niti u bilo koje doba dok je trajalo praćenje Ćuruvije.

Soković se prisetio da je potom samo mislio da se što pre udalji, da ga slučajno neko iz gomile ne bi prepoznao kao osobu koja se tih dana motala u blizini Slavka Ćuruvije. Otišao je kući, a kasnije je kod njega došao kolega Ratko Ljubojević, sa kojim je popričao i predao mu svesku sa izveštajem.

„Ja sam u tom trenutku bio u službi 13 godina, otkad sam ušao, nisam čuo za takav događaj, neverovatno. Ne znam da li smo bili na terenu sat vremena. Ništa nije bilo neobično, ništa tog dana nije ukazivalo na to šta će se desiti“, završio je Soković.

Suđenje se nastavlja sutra, 25. decembra, svedočenjem Nebojše Vasića, jednog od članova Sokovićeve ekipe koja bila zadužena za praćenje Ćuruvijine „veze“.

 


BIA ISPITIVALA SOKOVIĆA

Na pitanje Zore Dobričanin Nikodinović, braniteljke Radonjića i Romića, Nebojša Soković je, govoreći o svim ranijim iskazima koje je dao o ovom slučaju, pomenuo i jednu neobičnu epizodu:

„U aprilu 2012. godine dobio sam poziv da se javim u Policijsku stanicu Novi Beograd. Tu su me sačekala dva pripadnika BIA i sprovela me u sedište te agencije. Tamo su me ceo dan ispitivali ljudi iz BIA i policije, pokušavajući da me navedu da priznam da sam se, prema njihovim tvrdnjama, na dan ubistva Ćuruvije, oko 11 sati pre podne, u Ulici Đure Đakovića sastao sa Milanom Radonjićem. To nije istina, i ja to nisam potvrdio. Stavili su me i na poligraf, tog i sledećeg dana,“ tvrdi Soković.

On kaže i da je to pokušao da pomene 2014. godine, kada je davao iskaz u Tužilaštvu, ali mu zamenik tužioca tada nije dozvolio da o tome govori.

Predsednica sudskog veća Snežana Jovanović upitala je svedoka da li je to na bilo koji način uticalo na njegov iskaz pred sudom ili tužilaštvom, a Soković je odgovorio da nije.

Sudija Jovanović je zaključila da to onda ne može biti predmet ovog sudskog postupka, mada je Zora Dobričanin Nikodinović još nekoliko puta pomenula ovu epizodu, tvrdeći da ona pokazuje „kako se pravi slučaj“.

 


IZGUBLJEN ŠIFARNIK

Soković je tokom svedočenja objasnio da je radio-komunikacija između pripadnika  Devetog odeljenja bila šifrovana. Sa sobom su nosili šifarnik u kojem je svaka ulica u Beogradu imala svoju šifru koja je korišćena u komunikaciji.

Milan Radonjić je upitao Sokovića da li je šifarnik nekada nestao ili bio ukraden.

„Nije mi poznat nijedan takav slučaj, osim što sam ja izgubio šifarnik. U maju te godine, ukradena mi je torbica u kojoj sam ga nosio. Zbog toga je sproveden disciplinski postupak protiv mene i ja sam kažnjen petomesečnim umanjenjem plate, kako sam čuo – na vaše insistiranje“, rekao je Soković.

„Tačno je da sam ja insistirao“, potvrdio je Radonjić.