16. jun 2015.


Piše: Vitomir Ognjanović

Imao sam priliku da posetim Dansku na 10ak dana, kao deo programa koji je organizovala fondacija Slavko Ćuruvija u saradnji sa Kraljevskom Danskom ambasadom u Srbiji, sa ciljem da ljudi koji vode medije u Srbiji pokušaju da implementiraju pozitivna iskustva i dobre prakse iz danskih medija.

Među medijima koje smo obišli našao se i Jyllands-Posten, jedna od vodećih medijskih kuća u Danskoj poznata i po incidentima u vezi sa stripovima Muhameda 2005-2006. godine zbog kojih i dan danas njihove prostorije podsećaju više na utvrđenje nego na poslovni objekat.

Bez obzira na primetne razlike u kulturološkim, ekonomskim i društvenim percepcijama postoje određenedisproporcije kada je u pitanju naše poimanje slobode i odgovornosti, koje zapravo predstavljaju osnovne temelje zdravog društva, društvene svesti i posvećenosti jasnim vrednostima.

Danska spada u zemlje sa relativno visokim poreskim nametima na plate građana, pa ako uzmemo da je prosečna plata oko 3.500 evra, postoji „izazov“ za koruptivne radnje. Ipak, Danska u isto vreme spada u zemlje sa veoma niskom stopom korupcije, i prilično su alergični na nju, odnosno postoji ogroman javni interes i pritisak da se o tom problemu govori.

Ako u Danskoj ne postoji problem korupcije, čime se onda novinari bave, i gde je tu istraživačko novinarstvo, možda se pitate?

Svako istraživanje koje se temelji na zaštiti interesa građana se može svrstati u ovu kategoriju, a tema ima na pretek, kako lokalnih, tako i globalnih, ali iz perspektive njihovog uticaja na građane. Zato oni imaju dopisnike istraživače po celom svetu.

Verovatno se pitate koja je njihova finansijska konstrukcija, odnosno ko sve to i kako plaća.

Odgovor je jednostavan: građani.

Preko 70% profita medija u ovoj medijskoj kući dolazi od pretplate u različitim oblicima i modelima u zavisnosti od procene menadžmenta u svakom od medija, bilo lokalnih, regionalnih ili nacionalnih, koja uglavnom nije ni malo jeftina.

Meni je posebno interesantan model u jednom od nacionalnih medija gde je „informativa“ potpuno besplatna i dostupna online kanalima. Ono što zapravo plaćate jesu novinarski tekstovi, istraživački, pozadinske priče, pogled iz druge perspektive i sl.

Dakle, građani žele da plate za dobar i kvalitetan novinarski tekst.

Dežurni nevernici će reći: „lako je njma, sa platom od 3.500 evra, i ja bih plaćao“.

Da li bi zaista plaćali? Iskreno misilm da ne bi, jer se ne radi toliko o novcukoliko o svesti i značaju koji sloboda medija ima za društvo i njegov razvoj. O svesti koju mi (još uvek) nemamo.

Kao primer navodim detalj iz naše svakodnevnice, gde na pitanje zašto se kupuje Informer dobijate odgovor: pa zato što je najjeftiniji. Ne radi se o novcu.

Većinu stvari u životu je već neko pre nas prošao, preživeo, verovatno neštonaučio i to podelio sa svetom, pa nema potrebe da uvek izmišljamo „toplu vodu“ i da živimo u iluziji da smo mi najpametniji, da ćemo to bolje, brže i kvalitetnije da izmislimo, umesto da samo „prepišemo“.

Ponekad mi se čini da mi ne razumemo značenje sloboda i da ih uglavnom poistovećujemo sa određenim hedonističkim aktivnostima umesto da razmišljamo u kontekstu slobode izbora u najširem smislu.

Sloboda da biramo gde ćemo i kako da se obrazujemo, lečimo, putujemo, učimo i upoznajemo, kako ćemo da štedimo i da trošimo, da kao društvo želimo da evoluiramo, da cenimo, poštujemo i menjamo slobode koje imamo ili nemamo.

Niko njima nije dao te slobode i svest, jer se to ne daje, već su se kao nacija za to izborili i svesni su neophodnosti da ih neguju i strastveno čuvaju.

Izvor: Južne vesti