5. decembar 2016.


Nekadašnji član zemunskog klana, učesnik u organizaciji mnogih ubistava u zemlji, Dejan Milenković Bagzi, ostao pri tvrdnjama da je njegova kriminalna grupa pripremala likvidaciju dvojice optuženih u procesu za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije

Pišu: Svetlana Palić, Marija Vučić i Perica Gunjić

Zaštićeni svedok Dejan Milenković Bagzi potvrdio je na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije, vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, da je kao pripadnik zemunskog klana učestvovao u praćenju i pripremi likvidacije Miroslava Kuraka i Ratka Romića, okrivljenih da su 11. aprila 1999. ubili novinara ispred njegovog stana.

U neometanom delu izlaganja, Milenković je ponovio ono što je rekao u ranijim iskazima tokom istrage (pri kojima je ostao): da je od Dušana Spasojevića, sada pokojnog vođe zemunskog klana, likvidiranog u akciji „Sablja“ nakon ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. godine, dobio naređenje, koje, kako je istakao, nije moglo da se odbije, da likvidira Kuraka i Romića. Taj zahtev, prema svedočenju Milenkovića, Spasojević je dobio od Milorada Ulemeka Legije, tadašnjeg komandanta Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti.

„Imali smo zadatak da likvidiramo Kuraka i Romića. To naređenje nam je izdao Spasojević, a njemu Legija. Kao i kod svih drugih ubistava koja je radio zemunski klan, okupili smo se Miloš i Aleksandar Simović, Vlada (Milisavljević) Budala, Dule (Dušan) Krsmanović, ja i ostali pripadnici klana kod Spasojevića u Šilerovoj, koji bi nam dao osnovne informacije. Rekao nam je gde se ova dvojica najčešće mogu videti, da igraju fudbal u balonu na Zvezdari, u Ulici Milana Rakića, i da je druga lokacija bila u blizini Gradskog SUP-a u Ulici 29. novembra.

Miloš Simović i ja smo dobili informaciju da se Kurak nalazi u 29. novembra i da koristi džip bele boje. Nas dvojica smo koristili male, neupadljive automobile, mislim da je tada bio pežo. Kad smo videli da je Kurak seo u taj džip, pratili smo ga, on je krenuo u pravcu Pančevačkog mosta. Da li je on nas primetio ili ne, ne znam, verovatno jeste, jer je krenuo da obilazi kolone automobila, pa i da vozi preko duple pune linije i tako nam je umakao.

Milenković je ispričao da je prisustvovao razgovoru u kojem je Milorad Ulemek Legija prekorio Dušana Spasojevića što je odavao informacije Vojislavu Šešelju da su Kurak i Romić ubili Ćuruviju

Mi smo onda otišli u Šilerovu i Dušanu Spasojeviću rekli šta je bilo. Dušan se posle čuo sa Legijom. Onda je u Šilerovu došao i Legijin kum Srđan Milivojević, zvani Francuz, koji je preneo da ne treba da se ide u likvidaciju, i mi smo odustali. Posle je dolazio i Legija i on je to potvrdio (da se odustaje od likvidacije, op. a.)“, ispričao je Milenković.

Dejan Milenković je više puta ponovio da grupa koja je pratila Kuraka i Romića i bila zadužena za njihovu likvidaciju, u početku nije znala zašto treba da ih ubiju. On nije negirao da su pripadnici klana među sobom komentarisali mete i da su uglavnom znali zašto nekoga treba ubiti (obračuni u kriminalnom miljeu), ali da je siguran da je ovo naređenje stiglo od Legije („90 odsto naređenja za likvidacije dolazilo je od Spasojevića, ovo je bilo od Legije“, rekao je) i da su tek kasnije saznali razloge.

Milenković je rekao da nije čak znao ni ko su Romić i Kurak, i da je tek drugog ili trećeg dana saznao od Miloša Simovića da su oni policajci, pripadnici Službe državne bezbednosti.

„Tek kasnije, nakon odustajanja od likvidacije, čuli smo da je trebalo da ih likvidiramo jer su oni ubili Slavka Ćuruviju“, rekao je Milenković.

Spremali likvidacije Stanišića, Čedomira Jovanovića, Ljubiše Buhe…

Na pitanje advokata odbrane Zore Dobričanin Nikodinović o tome zašto su spremali ubistvo Kuraka i Romića, Milenković je odgovorio:

„Nismo mi tog momenta znali zbog čega ih ubijamo, jer smo mi mnoga ubistva tada izvršili, mnoga pokušavali i mnoga pripremali“, rekao je Milenković, a posle dopunskog pitanja „koja ubistva“, odgovorio je:

„Pa rekao sam već, spremali smo ubistva Mikija Kuraka, Ratka Romića, Ljubiše Buhe Čumeta, Čedomira Jovanovića, Jovice Stanišića i verovatno još neka.“

– A koji vam je bio motiv?

–  Nisam imao motiv.

– Je li vama svejedno koga ubijate?

– U tom trenutku da.

– Koji je motiv bio da bilo koga ubijete?

– Ja sam samo izvršavao naređenja Spasojevića i Ulemeka.

– Šta, vi ste bili kao vojnici?

– Jesmo, bili smo organizovana kriminalna grupa, nismo smeli da odbijemo naređenje.

Milenković je detaljno opisao kako je izgledao jedan dan pratnje mete koju je trebalo da likvidiraju.

„Miloš Simović je rekao ko će da bude s kim u kolima (ko će da pokriva lokaciju kod Gradskog SUP-a, a ko balon na Zvezdari, op. a.), seli bi’ u manji auto, ne onaj audi što sam inače vozio, nego u neki neupadljiv manji auto, pežo, punto, reno klio i sl. Ja sam seo sa Milošem u kola udaljen nekih 20-30 metara od mesta gde je Kurak mogao da izađe. Onda smo ga pratili, a posle nam je umakao…“

Milenković je ispričao da je prisustvovao razgovoru u kojem je Milorad Ulemek Legija prekorio Dušana Spasojevića što je odavao informacije Vojislavu Šešelju da su Kurak i Romić ubili Ćuruviju.

„Bio je to razgovor od 10-15 minuta. Razumeo sam da Dušan nije smeo da te informacije odaje Šešelju, Legija mu je rekao da mu to nije pametno“, setio se Milenković.

Đinđić u Bagzijevoj kući

Kroz unakrsno ispitivanje advokata odbrane i samih okrivljenih, saznalo se da je nalog za prestanak pratnje i odustajanje od ubistva Romića i Kuraka dat odmah sutradan, nakon što je Kurak uspeo da umakne Bagziju i Simoviću, a da su on i Romić pre toga bili praćeni samo dan-dva.

Milenković je kasnije objasnio da je odmah posle toga saznao da su Romić i Kurak bili u Legijinoj kući da mole za svoj život.

Odgovarajući na pitanje Radomira Markovića o tome da li je u kuću Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u Zemunu dolazio Zoran Đinđić i da li je tada dogovarao hapšenje ili likvidaciju Markovića, Milenković je rekao da Đinđić nikad nije bio u Šilerovoj, već da je posetio njegovu kuću u Surčinu u noći između 5. i 6. oktobra 2000. i da su razgovarali o demonstracijama, a ne o Radomiru Markoviću.

Da podsetimo, tokom 5. oktobra 2000, dana kada je srušen režim Slobodana Miloševića, jedna od velikih nepoznanica bila je kako će reagovati Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti na čijem je čelu bio Ulemek. Kasnije se pronela vest da je Đinđić, u to vreme predsednik Demokratske stranke i lider Demokratske opozicije Srbije, postigao dogovor sa Legijom noć uoči demonstracija da do krvoprolića ne dođe.

Advokati odbrane i sami okrivljeni pokušali su da diskredituju svedočenje Milenkovića: tvrdili su da on odgovara po zadatku, tako što je unapred pripremio šta će reći, da se dodvorava Tužilaštvu zato što ima status svedoka saradnika, da nema slobodnu volju jer mu status zavisi od Tužilaštva. Zamerili su mu i to što je prilikom prvog iskaza o Ćuruviji 2008. godine govorio vrlo malo, da bi tek 2014, prilikom davanja izjave, kao i u današnjem procesu, svoj iskaz dopunjavao.

Zamenik tužioca je, naprotiv, tvrdio da je Milenković dosledan u izjavama, dok je sam Milenković izjavio kako nije govorio o Ćuruviji u vreme dok nije podignuta optužnica.

Advokat Stevan Protić je stavio primedbu sudiji da je uskratila pravo odbrani na unakrsno ispitivanje i time prekršila Zakon o krivičnom postupku, dodajući da se sudija stavila „u odbranu lika i dela svedoka saradnika“

Odbrana je, u osnovi, sugerisala da je Spasojević verovatno tražio likvidaciju Kuraka zbog sukoba oko posla sa kriminalom, dakle iz istih razloga zbog kojih je hteo da ubije Ljubišu Buhu Čumeta, nekadašnjeg vođu surčinskog klana, što je Milenković negirao i ostao pri tvrdnji da je reč o tome da je Kuraka i Romića trebalo likvidirati jer su oni ubice Ćuruvije.

Prilikom predočavanja, sudija Snežana Jovanović mu je pročitala njegov iskaz u kom tvrdi da se Spasojević plašio Ćande, Kuraka, Buhe i drugih kriminalaca i da je možda taj strah razlog naredbe za ubistvo, na šta je Milenković odgovorio da ostaje pri tome da je Kuraka i Romića trebalo likvidirati jer su ubili Ćuruviju.

On je rekao i da se od likvidacije odustalo nakon razgovora Legije sa Kurakom i Romićem kada je Kurak „ponudio sve“, u smislu imovine i posla koji je imao, a reč je pre svega o noćnom klubu u beogradskom hotelu „Metropol“. Na pitanje da li je Kurak na taj način, tim noćnim klubom sebi otkupio život, Milenković je odgovorio: „Da“.

Tokom ispitivanja, Milenković je ispričao i da je Radomira Markovića, prvooptuženog u ovom slučaju, upoznao u Bujanovcu gde je „donosio cigare“, da ne misli da ga se Marković uopšte seća, da je tamo otišao sa novinarom Gradišom Katićem. Milenković je potvrdio i da je list Identitet, koji je u to vreme izlazio i koji je Katić uređivao, bio u vlasništvu zemunskog klana.

Na pitanje advokata Stevana Protića, branioca Miroslava Kuraka, da li je možda iz Identiteta saznao da je Kurak ubica Ćuruvije, Milenković je odgovorio da nije, da je to saznao od Legije.

Bomba na prozoru

Tokom ispitivanja, advokat Stevan Protić dotakao se i bombe koja je svojevremeno ostavljena na njegovom prozoru, što je bilo upozorenje zemunskog klana da pazi šta radi. Milenković je potvrdio da je zemunski klan zaista Protiću na prozor postavio bombu koja je eksplodirala.

„Jasno mi je bilo da je to bilo upozorenje, ali da li je to bilo vezano za činjenicu da sam ja potpisao demanti da je Kurak ubica Ćuruvije i poslao ga Identitetu?“ pitao je Protić.

„Ne sećam se, pre će biti zbog zato što je Dušan dobio informaciju da ste radili sa Čumetom, što ste njega branili“, odgovorio je Milenković.

Okrivljeni Radomir Marković se interesovao da li je on nekad bio tema za likvidaciju u zemunskom klanu i da li Milenković zna nešto o tome.

Svedok je odgovorio da ne zna ništa i da Marković nije bio tema razgovora u Šilerovoj. Jovica Stanišić jeste, ali Radomir Marković ne.

Na pitanje Radomira Markovića da li je u kuću Dušana Spasojevića u Šilerovoj dolazio Zoran Đinđić i da li je tada dogovarao hapšenje ili likvidaciju Markovića, Milenković je rekao da Đinđić nikad nije bio u Šilerovoj, već da je posetio njegovu kuću u Surčinu u noći između 5. i 6. oktobra 2000. i da su razgovarali o demonstracijama, a ne o Markoviću

Marković ga je pitao i da li je imao legitimaciju Službe državne bezbednosti, kao i da li su drugi pripadnici zemunskog klana imali te legitimacije. Kada je Milenković rekao da nisu, Marković je to prokomentarisao rečima da je čitao u štampi da je podelio legitimacije svim članovima klana.

Pitao je Bagzija i da li se on sam, Marković, poznavao sa Dušanom Spasojevićem, na šta je ovaj odgovorio da nije i da je on morao šefu zemunskog klana da opisuje šefa RDB-a, i tada mu je rekao da ima „velike obrve“, što je Marković prokomentarisao sa: „Izgledam zastrašujuće“.

Milana Radonjića je interesovalo kakve telefone su koristili prilikom likvidacija. Milenković je objasnio da su kupovali mobilne telefone na kioscima, koje su zvali „specijali“. Objasnio je da su obični, a ne specijalni telefoni, i da su ih oni samo tako zvali. Koristili bi ih nekoliko dana dok je trajala akcija likvidacije, da bi ih kasnije spalili, a karticu bacili. Na pitanje zašto su to radili, Milenković je odgovorio:

„Pa da nas policija ne bi povezala sa mestom zločina preko baznih stanica.“

Radonjić ga je kasnije upitao da li zna da policija nema takvu tehnologiju kojom bi to mogla da utvrdi, a Milenković je odgovorio da ne zna, da je Dušan Spasojević imao policajca Slobodana Pažina koji ga je o svemu potrebnom iz policije informisao.

Rasprava sudije i advokatice

Sudija Snežana Jovanović je tokom pretresa nekoliko puta zabranila pitanja advokatice Zore Dobričanin Nikodinović, koja je bila uporna i ponavljala isto pitanje na nekoliko načina. Pitanje je bilo ko je dobio konkretno nalog da ubije Kuraka, a ko Romića i čime. Sudija je pitanje odbacivala kao suvišno jer se svedok o tome izjasnio.

Sudija je takođe upozoravala advokaticu Radonjića i Romića na to da tema nije pokušaj ubistva Romića i Kuraka, već ubistvo Slavka Ćuruvije, i odbijala joj je još neka pitanja. Zora Dobričanin Nikodinović je dobila prvu opomenu kada je rekla: „Do sada sam mislila da samo Tužilaštvo prikriva pokušaj ubistva“.

Tu, međutim, nije bio kraj sukobljavanju predsednice veća i advokata odbrane. Na kraju ispitivanja Dejana Milenkovića, advokat Stevan Protić stavio je primedbu sudiji da je uskratila pravo odbrani na unakrsno ispitivanje i time prekršila Zakon o krivičnom postupku, dodajući da se sudija stavila „u odbranu lika i dela svedoka saradnika“.

Advokatica Zora Dobričanin je otišla korak dalje i rekla da je svedok imao „veliku pomoć od tužioca, a i do Vas prilikom davanja iskaza“, podsećajući na to da su joj zabranjivana pitanja.

Na to je sudija Snežana Jovanović pitala advokaticu Dobričanin Nikodinović da li sumnja u nepristrasnost sudije, tražeći direktan odgovor, koji je advokatica, međutim, odbila da pruži govoreći samo: „rekla sam što sam rekla“. Ni na tri puta ponovljeno pitanje da li sumnja u njenu nepristrasnost, advokatica okrivljenih Radonjića i Romića nije želela direktno da se izjasni.

Svedoci koji „ne znaju ništa o ubistvu Ćuruvije“

Nakon Dejana Milenkovića Bagzija, na današnjem pretresu svedočili su i nekadašnji pripadnici „Poskoka“, policajci Željko Gazapi, Nebojša Pavić i Ljubomir Savičić.

Njihova svedočenja trajala su veoma kratko, s obzirom na to da su sva trojica navela da ne znaju ništa o ubistvu Slavka Ćuruvije, jer su, kako kažu, bili angažovani na drugim slučajevima kojima se „Poskok“ bavio.

Gazapi i Pavić su rekli da su radili na slučaju Ivana Stambolića, dok je Savičić sarađivao na rešavanju četvorostrukog ubistva na Ibarskoj magistrali.

Kako su sva trojica u odvojenim svedočenjima navela, svaka radna podgrupa u okviru „Poskoka“ bavila se svojim zadacima, i operativci koji su bili angažovani na različitim slučajevima nisu međusobno razmenjivali informacije, tako da, kako kažu, o slučaju Ćuruvije nemaju nikakvih saznanja.

Ovi operativci su, inače, već davali iskaze istražnom sudiji marta 2007. godine.

Advokat odbrane Zora Dobričanin Nikodinović navela je da joj nije jasno zašto je Tužilaštvo pozvalo ove svedoke, „jer oni nemaju nijednu činjenicu u vezi sa ubistvom Ćuruvije“.

„Ovo je samo nagomilavanje imena i ljudi u sudnici, čime se utiče na pravo na suđenje u razumnom roku“, navela je Zora Dobričanin Nikodinović.

Slobodan Ružić, advokat oštećenih Jelene i Radeta Ćuruvije, smatra da ovi svedoci znaju nešto, ali da neće da pričaju.

„Oni su svi radili u jednoj jedinici koja je radila na tri slučaja: Ibarskoj magistrali, ubistvu Ćuruvije i Ivana Stambolića. Sva tri imaju istu nit, a to je Državna bezbednost. To što oni neće da pričaju, to nema veze, ne žele da se petljaju. Ali neće biti baš da ne znaju ništa“, rekao je Ružić.

 


ODBRANA: SVEDOČENJE PO ZADATKU.
RUŽIĆ: RETORIČKA GIMNASTIKA ODBRANE

Advokati odbrane smatraju da je Dejan Milenković Bagzi svedok bez kredibiliteta, koji, da bi sačuvao svoj status saradnika, svedoči „po zadatku“.

„Za razliku od svih drugih svedoka na svetu, on je jedini kome je sećanje sve bolje iz godine u godinu, pa govori ono što bi Tužilaštvo želelo da čuje. Njegovo svedočenje se obogatilo novim detaljima dve godine od istrage, a da ne pričamo o njegovom prvom iskazu iz 2008. godine, kada nije pomenuo nikog od okrivljenih u ovom postupku“, kaže Vladimir Marinkov, branilac Radomira Markovića.

Zora Dobričanin Nikodinović, zastupnica Romića i Radonjića, kaže da ne zna zašto je tužilac uopšte pozvao Milenkovića i da je „morbidno da u postupku protiv Romića i Kuraka svedoči neko ko je nameravao da ih ubije“.

Zastupnik oštećenih Slobodan Ružić, sa druge strane, ističe da se Milenkovićevo svedočenje poklapa sa navodima iz optužnice, i da su odbrana i okrivljeni, ispitujući Milenkovića, bezuspešno pokušali da obore njegov iskaz „retoričkom gimnastikom“.

„Jasno je iz dosadašnjih iskaza i braće Simović, i Ulemeka, i Suvajdžića, da je tačno da se sve tako odigralo. Okrivljeni i odbrana su to pokušali da obore, tvrdeći da Milenković to govori da bi sačuvao status svedoka saradnika. Ne vidim da on ima motiv da štiti svoj status, jer ne vidim da mu je status uopšte ugrožen“, tvrdi Ružić.