Dragan Kecman (foto: Cenzolovka / Perica Gunjić)

Ispovest Dragana Kecmana (2): Kao da ubistva Ćuruvije nije ni bilo, takav osećaj smo imali. Kao da je golub ubijen, a ne čovek

17. mart 2023.


Policijski pukovnik Dragan Kecman, koji je prikupio ključne dokaze o ubistvu novinara Slavka Ćuruvije, prvi put govori o istrazi dugoj 15 godina, o tome kako je to ubistvo u početku bilo samo jedan u nizu nerazrešenih zločina, koje su u policiji zvali „fascikla”, kako javna bezbednost dugo nije znala da je novinara pratila tajna služba, o prekucavanju rukom pisanih izjava pripadnika Službe koji su pratili Ćuruviju do samog ubistva i sumnji da su one usklađivane

Izvor: Cenzolovka, razgovarao: Perica Gunjić

Policijski pukovnik Dragan Kecman, koji je prikupio najvažnije dokaze 15 godina istražujući ubistvo Slavka Ćuruvije, govori za Cenzolovku kako je izgledala istraga ovog zločina i zašto je toliko dugo trajala, ko je i kako ignorisao i ometao, zašto do objavljivanja dosijea „Ćuran” nije bilo nikakvog pomaka, kako je bivši načelnik RDB-a Radomir Marković osnovao komisiju za istraživanje zločina za koji je on sam danas optužen, kako su izjave pripadnika Službe koji su pratili novinara „prekucavane”, te kada mu je postalo jasno da to nije bio jedini zločin u koji su pojedinci iz RDB uključeni i da su po istoj matrici likvidirani i Zoran Todorović Kundak, prijatelj porodice Milošević, i Žika Petrović, direktor JAT-a.

Cenzolovka: Vi ste učestvovali u istrazi od dana kada je Slavko Ćuruvija ubijen, 11. aprila 1999. godine. Da li je ta istraga po bilo čemu specifična? Koliko je ozbiljno shvaćena u policiji?

Dragan Kecman: Tad je bilo ratno stanje, mi smo iz zgrade u Ulici 29. novembra tokom rata dislocirani. Desilo se ubistvo – ali kao da ga nije ni bilo, takav osećaj smo imali. Znači, kao da je tamo ubijen neki golub, a ne čovek.

Određena grupa ljudi – a tek sada sa ove distance mogu da kažem da je to bila ODABRANA grupa ljudi – zadužila je taj konkretan slučaj i krenula da obavlja uviđaj na mestu ubistva i informativne razgovore sa licima koja mogu imati neka saznanja o samom događaju.

– Da, sumnjam da je neko usklađivao sve izjave onih koji su pratili Ćuruviju, da im je rečeno: „Ljudi, vodite računa šta radite, ovo je Služba.”

Obrada lica mesta se radila po standardnoj proceduri – prikupljale su se informacije, sačinjavali se operativni izveštaji – tada su to bile „službene beleške” – i oni su se dostavljali u predmet. Sve je to u jednu fasciklu slagao jedan kolega.

Ubistvo kao ubistvo, ništa nam u tom momentu nije značilo, niti je bilo bitnije u odnosu na druga ubistva koja smo radili. U to vreme, i pre samog ubistva, došlo se u fazu nezainteresovanosti. Na „ubistvo” se izlazilo kao na ručak. Kad se desi takav zločin, totalno je bilo zamrlo kvalitetno obavljanje informativnih razgovora, prikupljanje dokaza, provera navoda i slično.

To je verovanto bila posledica cele situacije u društvu, na ulici je bilo obračuna koliko hoćete. Tako da smo na neki način oguglali. Nebitno ko je ubijen – nama je bilo bitno da odradimo tu rutinu.

„Dosije Ćuran” – prvi pomak u istrazi

Cenzolovka: Kako je urađen uviđaj na mestu zločina?

Kecman: Ipak, nekog mogu da pohvalim i iz tog vremena – ljude koji su radili u tehnici. Bilo je dosta policijckih službenika koji su savesno odrađivali svoj posao, u onoj meri u kojoj je vreme dozvoljavalo – prikupljali su dokaze, čuvali, skladištili za neka naredna vremena. Kasnije ćemo videti da je to što su oni tada uradili jako bitno i koliko su nama, koji smo istraživali, pomogli.

Suština rešavanja, ne samo najtežih, slučajeva je dobro krim-tehnički obrađeno lice mesta, fiksiranje tragova… Sve ono što se mora uraditi da bi se sublimiralo u jedan kvalitetan krim-tehnički izveštaj.

Kada policijski službenik zaduži krivičnu prijavu za ubistvo, ispred sebe ima papir na kome je opisano sve što se događalo na licu mesta – ko je ubijen, ko je žrtva, ko je zatečen na licu mesta, ko su svedoci, šta se sve uradilo i šta je sve pronađeno od materijalnih tragova posle izvršenog krivičnog dela.

Otežavajuća okolnost je bila što su sve policijske stanice tada bile izmeštene, a posebno Policijska uprava za Grad Beograd, Uprava kriminalističke policije, pa krim-tehnika nije imala tu slobodu i komociju koju bi inače imala prilikom skladištenja i obrade podataka. Ali mislim da su u dobroj meri odradili uviđaj kvalitetno, da su dokumentovali koliko su mogli u toj situaciji u državi.

Cenzolovka: Da li su ti materijalni dokazi i veštačenja u izvornom obliku na kraju predstavljeni sudu? Da li su neki dokazi nestali ili naknadno menjani?

Kecman: Tu imamo dve faze u prikupljanju materijalnih tragova. Prva faza je ono što je pronađeno na licu mesta tog dana, 11. aprila 1999. godine. To je fiksirano i pohranjeno u bazu, u sam predmet, kroz krim-tehnički izveštaj, kroz beleške sačinjene na dan ubistva.

Ostale materijalne tragove su policijski službenici prikupljali u fazi istrage, do samog podnošenja krivične prijave 2014. godine. Kada dođeš do određenog saznanja, ideš za tim tragom, fiksiraš sve tragove koje si prikupio, osobe, sve bitne detalje koji mogu dovesti do rešavanja slučaja.

Tako smo došli do informacija o mogućim izvršiocima tog krivičnog dela. U prvoj fazi to je sve bilo zahvaljujući iznošenju u javnost čuvenog dosijea „Ćuran” (31. oktobar 2000, prim.nov.).

Od objavljivanja tog dosijea, pa do 2003. godine, mislim da nije bilo neke kvalitetne i opsežne istrage ovog slučaja. Tek formiranjem „Poskoka” (policijska grupa, početak 2001. godine, prim.nov.), a još više UBPOK-a (Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala, formirana 2001, prim.nov.), bili smo zaduženi za rešavanje nerešenih slučajeva ubistava iz devedesetih, među kojima je bilo i ubistvo Slavka Ćuruvije.

Ćuruvija nam ništa nije značio. Nismo ni znali da ga je pratila Služba

Cenzolovka: Da li ste Vi i policajci koji su izvršili uviđaj na mestu zločina znali ko je Slavko Ćuruvija? Da li ste čuli za sukob koji je on imao sa vrhom vlasti, Slobodanom Miloševićem i Mirjanom Marković?

Kecman: Iskren da budem, sa naše tačke gledišta, ništa nam u tom momentu Ćuruvija nije značio. Mi smo radili slučaj po slučaj. Više smo bili preokupirani ubistvima iz kriminalne sredine, nego tim ubistvom. Ni za mene ništa nije značio – potpuno isto kao i svaki drugi slučaj.

Međutim, kada sam kasnije preuzeo taj predmet, video sam da se moram vratiti u 2000. godinu, od zahteva tadašnjeg Okružnog tužilaštva ka Resoru državne bezbednosti da izvrše određene provere shodno dosijeu „Ćuran”, koji je iznesen u javnost.

Tada sam, kroz istrage koje sam vodio, shvatio da su oni u okviru RDB-a formirali komisiju po naređenju tadašnjeg načelnika RDB-a Radomira Markovića. Pazite, komisiju formira čovek za koga se na kraju ispostavi da je učestvovao u pripremi, organizaciji i izvršenju tog krivičnog dela.

Na ubistvo (istragu ubistva, prim.nov.) se izlazilo kao na ručak. Kad se desi ubistvo, totalno je 1999. bilo zamrlo kvalitetno obavljanje informativnih razgovora, prikupljanje dokaza, provera navoda

Cenzolovka: Kako ste Vi razmišljali kada ste čuli za ubistvo?

Kecman: Pa isto kao i za svako drugo ubistvo. Gledali smo da prikupimo ono što je do nas, da krenemo od ulaza do ulaza, od sprata do sprata, od osobe do osobe, da ih pitamo šta su čuli i videli. Na osnovu toga, pisali smo službene beleške. U dobrom delu stanova ljudi nisu bili kod kuće, pa smo onda ponovo dolazili, po 5-6 puta u istu zgradu, dok se obiđu svi stanovi.

Onda ide provera alibija i navoda iz tih iskaza. Trebalo je da proverimo da li stvarno čovek nije bio tu ili je svesno prećutao nešto kako ne bi ušao u neki problem i kako ne bi, ako stvar dođe do suda, bio u nezgodnoj situaciji. Bio je to ogroman, Sizifov posao.

Kada dođemo do nekog osetljivog podatka, znamo kako da sakrijemo izvor koji nam ga je dao. Ali to se retko dogodi u prvoj fazi istrage. Tek u nekoj narednoj fazi, kad predveče dođete do čoveka, on vas primi, pa na miru popričate, tek onda, u tom drugom-trećem pokušaju, možete ponekad doći do vrednijih podataka.

Koliko znam, u to vreme, bar u toj prvoj fazi, nije se moglo doći do nekih konkretnih motiva. Pominjala su se neka dugovanja, pojavljivale su se u sredstvima informisanja informacije koje smo kasnije proveravali.

Cenzolovka: Da li ste u prvoj fazi istrage bili svesni da je Ćuruviju dva-tri dana pre ubistva 24 sata dnevno pratilo 27 pripadnika Devetog (pratećeg) odeljenja RDB-a?

Kecman: Ne, ne, saznali smo za to dosta kasnije, mnogo meseci kasnije, a suštinski kada je izašao dosije „Ćuran” (godinu i po posle ubistva, prim. nov.). Mi smo imali kontakte u Resoru državne bezbednosti i tada se u nekom trenutku počelo šuškati da su oni učestvovali, da su oni pratili Ćuruviju. Shvatili smo da se tu nešto dešavalo, ali do samog dosijea nismo znali tačno šta.

U okviru RDB-a su formirali komisiju za istraživanje ubistva Ćuruvije po naređenju načelnika Radomira Markovića. Pazite, komisiju formira čovek za koga se na kraju ispostavi da je učestvovao u tom krivičnom delu

Cenzolovka: Dakle vi ste, kao istražitelji, za tako važnu činjenicu, saznali tek nekoliko meseci kasnije i to slučajno, neformalno, a ne tako što vam je to zvanično RDB dojavio?

Kecman: Da, i to što smo čuli znao je mali krug ljudi. Nije to bilo ništa spektakularno, kao kada kroz odeljenje za istrage prođe neka važna informacija.

Sa ove distance kad na sve to pogledam – tačno se znalo kome će se dati konkretan predmet. Znalo se kako će taj da referiše, na koji način i koga, pa kako će onda to referisanje da ide dalje – sve se to znalo. Sada mi je to savršeno jasno. Ali tada, kao mladom istražitelju – nije bilo.

Tek je UBPOK počeo pravu istragu, dve-tri godine nakon ubistva

Cenzolovka: Kako je moguće da jedan deo Ministarstva unutrašnjih poslova, RDB, ne obaveštava drugi deo MUP-a – javnu bezbednost, koja to ubistvo istražuje – o tako važnim detaljima u vezi sa ubistvom? Postojali su sastanci kolegijuma MUP-a, verovatno je postojala i zakonska obaveza da se istražitelji obaveste o važnim saznanjima?

Kecman: Sa normalne tačke gledišta, to bi bilo tako. Oni to jesu u nekom trenutku javili, bila je prepiska sa njima oko samog događaja, ali naravno da niko ništa nije priznao.

Gledaš tada samo da izađeš iz toga sa što manje posledica, da zaštitiš sebe, svoju instituciju i svoje ljude, i kažeš da, da, mi smo bili tu, ali ne, nismo mi to uradili.

Cenzolovka: Da li ste bili obavešteni o istragama koje je RDB 2000. i 2001. godine interno radio sa ljudima koji su pratili Ćuruviju?

Kecman: U prvoj fazi – ne. Tek kada smo formirali grupe u UBPOK-u i kada smo zadužili konkretne predmete, tražili smo da izvršimo uvid u sve spise i izjave koje su u RDB-u uzimali u vezi sa prikupljenim obaveštenjima Okružnog tužilaštva, kada su oni uputili zahtev RDB-u u vezi sa tim izjavama.

Mislim da je tužilaštvo te izjave dobilo 2000. godine. Mi smo dobili tek kada smo počeli istragu u okviru UBPOK-a. Bar se tako sećam, ali nisam sve vreme bio zadužen za predmet „Ćuruvija”. Na njemu sam radio od dana ubistva, ali su to kasnije preuzeli drugi ljudi, da bih se tom predmetu vratio kada je formiran UBPOK.

Tražili smo da se nama u UBPOK-u dostavi kopiran predmet iz Policijske uprave za Grad Beograd, odnosno iz Uprave kriminalističke policije. Tek tada, kada smo analizirali to što smo dobili, videli smo šta se dešavalo pre nego što smo preuzeli predmet.

Veoma je interesantno da je tadašnji tužilac našao za shodno da uputi zahtev Resoru državne bezbednosti za informacije o istrazi u vezi sa praćenjem Ćuruvije. Po mom mišljenju, bilo bi logičnije da je taj zahtev upućen nama u UBPOK-u da ih mi saslušamo

Cenzolovka: Da li je u MUP-u neobična činjenica da je RDB uzimao izjave od svojih agenata koji su pratili Ćuruviju i o tome nije obaveštavao javnu bezbednost?

Kecman: Svi radimo po zahtevu tužilaštva. I u to vreme je postojao PO (prikupljanje obaveštenja, prim.nov.) tužilaštva prema Resoru državne bezbednosti.

Tužilac je bio taj koji treba da barata svim činjenicama i koji upućuje određene informacije pojedinim institucijama. Veoma je interesantno da je on našao za shodno da uputi zahtev Resoru državne bezbednosti za informacije o istrazi u vezi sa praćenjem Ćuruvije. Po mom mišljenju, bilo bi logičnije da je taj zahtev upućen nama, da mi saslušamo pripadnike RDB-a.

Kasnije će tako i da bude – tužilac je tražio da se uključimo u ponovno saslušavanje svih policijskih službenika koji su učestvovali u tajnom praćenju i koji bi mogli imati neka saznanja o samom ubistvu.

Onda smo tražili od Resora državne bezbednosti da nam dostavi kompletne spise po zahtevu za PO (prikupljanje obaveštenja), koji su oni radili preko te komisije (koju je formirao Radomir Marković) sa svim ljudima iz Devetog odeljenja i onima koji su bili uključeni u slučaj „Ćuruvija”.

Neko je negde prekucavao izjave pripadnika RDB koji su pratili Ćuruviju

Cenzolovka: Da li ste to što ste tražili i dobili u izvornom obliku?

Kecman: Dobili smo. Sad ne mogu da tvrdim da smo dobili sve. Ali smo dobili prilično veliku dokumentaciju, što kucanu, što pisanu rukom.

I onda, tokom razgovora, kad smo shvatili da su policijski službenici koji su tajno pratili svojeručno pisali sve te izjave, zatražili smo da nam ih daju. Mislim da ih nismo sve dobili.

Onda smo shvatili da je te rukom pisane izjave neko nosio negde, gde su te izjave prekucavali, pa da su te prekucane izjave nosili nazad da ih oni (iz pratećeg odeljenja) potpišu.

Na moje pitanje jesu li prekucane izjave identične pisanim izjavama koje su policijski službenici dostavili – oni su samo rekli: „To je tako rađeno.”

Sva ubistva iz tog vremena koja su izvršena „škorpionom” sa prigušivačem mogu da se pripišu Resoru državne bezbednosti, pardon – pojedincima u okviru RDB-a koji su radili za nečiji lični interes

Cenzolovka: Vi sumnjate da su te prekucane izjave identične pisanim?

Kecman: Da, sumnjam da je neko usklađivao sve izjave i da je tokom tog procesa njima rečeno: „Ljudi, vodite računa šta radite, ovo je Služba.”  

Kad imate sve izjave i vaši ih ljudi prekucavaju, lako ćete da ih uskladite. Međutim! Pošto smo se mi uključili i temeljno krenuli da ih analiziramo, dodatnim razgovorima i poligrafskim testiranjem dolazi se do pomaka i razjašnjenja nekih izjava. Detaljnijom istragom, uspeli smo da saznamo neke stvari koje su bile prikrivene.

Mi smo raščlanili njihove izjave i proveravali njihovu verodostojnost. Prolazili smo sa njima segment po segment: gde si bio tada, u toliko sati, koji je broj tvog mobilnog telefona, koji je tvoj pozivni znak, šta si vozio, s kim si tog dana bio

Kada znate rutinu, dobro poznajete njihov posao, uđete u priču sa njim, onda on ne može svoju izjavu toliko da prilagodi nekoj doteranoj priči koju si dobio u prekucanoj izjavi. Još kad mu na kraju tog razgovora kažeš: „Ok, ja ti verujem, ali idemo da ovo što si rekao proverimo na poligrafu”, verujte mi da u tim situacijama ispliva istina.

Politička ubistva sa potpisom Službe

Cenzolovka: Da li ste to radili sa svim pripadnicima RDB-a?

Kecman: Sa svima.

Cenzolovka: Vi pričate o 2002. i 2003. godini. Zašto to nije moglo da se uradi ranije?

Kecman: U to vreme je odrađena neka rutina, ali nije se nešto produbljavalo. Niko od tih ljudi iz Devetog odeljenja koji su tajno pratili Ćuruviju nije, kad je završen rat, dovođen dole u „29. novembar”, u Upravu kriminalističke policije. To je trebalo uraditi.

Cenzolovka: Kako to tumačite?

Kecman: Sprega! Svi ti načelnici su birani po nekom šablonu. Tačno se znalo ko će gde da bude načelnik. I ti ne možeš ništa. Ja, kao mlad inspektor, nisam mogao mimo načelnika, a nisam ni bio dovoljno zreo da tada vidim neke stvari. Tada sam imao 32 godine. Tada postoji subordinacija preko kolegijuma kod ministra unutrašnjih poslova i postoji mogućnost sinhronizovanog prikrivanja.

*****

SUTRA: Ispovest Dragana Kecmana (3): Nije mi padalo na pamet da sa bilo kojim političarem razgovaram o ubistvu Ćuruvije

Kako je Kecman došao do ključnih dokaza – podataka o komunikaciji sa baznih stanica mobilne telefonije. Kako ih je sačuvao od tajne službe.

– Romićev broj telefona Kecman dobio na papiriću od saradnika. „Dao je u hodu, dok smo se mimoilazili i samo rekao: ‘Evo ti broj.’”

– „Nema od koga da se za ovo sazna, ili sam ja ili ste vi. Ovo ne sme da izađe”