16. januar 2016.


Nekadašnji član zemunskog klana Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, i bivši načelnik UKP-a, general Rodoljub Milović, svedočili na suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije

Pišu: Marija Vučić, Vladimir Kostić, Perica Gunjić

Bivši član zemunskog klana Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, danas je na suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije rekao da je ova grupa kriminalaca imala nalog da ubije pripadnike Resora državne bezbednosti (RDB) Ratka Romića i Miroslava Kuraka „zbog toga što su ubili Ćuruviju“.

Takva saznanja ima i nekadašnji načelnik UKP-a, policijski general u penziji Rodoljub Milović, koji danas nije završio sa svedočenjem pred Specijalnim sudom, pa će se sutrašnje ročište nastaviti njegovim iskazom.

Suvajdžić (kako smo saznali na suđenju, promenio je prezime u Đurović) izjavio je da je 2002. godine dobio naređenje od Miloša Simovića, takođe pripadnika zemunskog klana, koji je u to vreme bio vođa tima za likvidacije, da mu spremi lažne tablice, koje su izrađivane specijalno za ovaj klan, mobilne telefone (takozvane specijale) i automobile koji su bili korišćeni za praćenje Ratka Romića i Miroslava Kuraka, jer je bilo potrebno likvidirati „ubice Slavka Ćuruvije“.

Simović je Suvajdžiću rekao da je likvidaciju naredio Dušan Spasojević, šef zemunskog klana, od koga je to tražio Milorad Ulemek Legija, komandant Jedinice za specijalne operacije (JSO).

„Neko je tražio da se sklone ubice Slavka Ćuruvije, ali ne znam ko je to iznad Legije tražio i zašto“, kazao je Suvajdžić.

On je takođe rekao i da njih dvojica nisu likvidirani, jer je Kurak primetio da ga prate pa je pobegao preko Pančevačkog mosta.

„Nakon toga je cela akcija zaustavljena. Rekli su mi da je Kurak razgovarao sa Legijom i da je Legija tražio od Spasojevića da se od toga odustane.“

Suvajdžić kaže da su u to vreme imali i drugih važnih poslova, da im priprema ovog ubistva nije bila naročito važna i da posle toga o njemu nisu pričali.

„Nemam neposrednih saznanja i ne znam više od onoga što sam rekao u istrazi. Nisam učestvovao u praćenju, samo sam Simoviću dao telefone i tablice“, rekao je Đura Mutavi.

Zašto bi Spasojević sam ubijao ljude iz Službe?

Na pitanje Zore Dobričanin Nikodinović, advokata Milana Radonjića i Ratka Romića, da li je ranije pominjao izneta saznanja, Suvajdžić je rekao da jeste, i to nakon hapšenja posle ubistva premijera Zorana Đinđića, više od 10 godina pre nego što je 2014. podignuta optužnica za ubistvo Ćuruvije.

Tada je, kako kaže, rekao sve što zna o aktivnostima zemunskog klana, pa i to da je 2002. godine dobio zadatak da obezbedi tablice i specijale za praćenje Romića i Kuraka. Nakon toga, kaže, nije više pitan sve do 2014. godine. Legiju je viđao posle 2000. godine i nije sa njim razgovarao o slučaju Ćuruvija.

„Ne vidim što bi Dušan Spasojević hteo sam da ubije ljude iz Službe državne bezbednosti. Da je njegov lični hir, mi bismo to znali. To je moj zaključak“  (Suvajdžić)

Prema njegovim rečima, odnos između Dušana Spasojevića i Legije počeo je u decembru 1999. ili u januaru 2000. godine. Pošto mu je predočena izjava Legije pred Specijalnim sudom da on nije rekao Spasojeviću da ubije Kuraka i Romića, Suvajdžić je ostao pri svojoj tvrdnji, dodavši da je Legija „dao moć Spasojeviću koju je ovaj imao na ulici“.

„Ne vidim što bi Dušan Spasojević hteo sam da ubije ljude iz Službe državne bezbednosti. Da je njegov lični hir, mi bismo to znali. To je moj zaključak“, objasnio je Suvajdžić.

Planirali ubistvo Markovića i Stanišića

Odgovarajući na pitanje optuženog Ratka Romića, Suvajdžić je rekao da mu je nakon ubistva Đinđića, dok se skrivao u stanu u Vojvode Stepe 104, Mile Luković, koji je vodio ekipe „zemunaca“ za likvidaciju pre nego što je liderstvo preuzeo Miloš Simović, nabrajajući ubistva koja je izvršio (Žika Petrović, Kundak…) rekao da je on ubio i Slavka Ćuruviju.

U tom trenutku sa njim su u tom stanu bili i Ljiljana Buha, supruga nekadašnjeg šefa surčinskog klana Ljubiše Buhe Čumeta, kao i Sretko Kalinić, glavni pucač „zemunaca“.

Suvajdžić je pomenuo da su članovi klana pratili, s ciljem da ubiju i nekadašnje šefove Državne bezbednosti –­ Radeta Markovića i Jovicu Stanišića.

Rekao je da je Marković praćen dva-tri dana posle 5. oktobra, ali nije znao sa sigurnošću da kaže ko je tražio ubistvo nekada moćnog Miloševićevog šefa RDB-a, mada je rekao da misli kako je to bio neko iz tadašnje opozicije. Oni su pratili Markovića, ali su od ubistva odustali, pošto je Legija odbio to da uradi. Suvajdžić se okrenuo Markoviću i rekao kako je komandant JSO tada mislio da je „Rade Marković dobar čovek“.

Prema Suvajdžićevim rečima, planirali su da ubiju i Jovicu Stanišića – negde u junu 2002. godine. Ta je akcija upropašćena jer je on bio u blindiranim kolima sa zatamnjenim staklima, pa se nije moglo potvrditi da li je on u njima i da li se vozi sa suprugom. Razlog za Stanišićevo ubistvo jeste to što je podržavao neke ljude koji nisu bili dobri sa Legijom i Spasojevićem.

Bogata logistika „zemunaca“

Suvajdžić, koji je od 1999. godine bio u klanu, po sopstvenim rečima, bio je zadužen da nabavlja lažne registarske tablice, telefone, lažne lične karte i automobile.

Njegov nadređeni bio je Miloš Simović, iako znatno mlađi od njega. Članovi klana su slušali njegova naređenja od 2001. godine (pre toga od Mileta Lukovića).

Pri praćenju su koristili vojne, policijske i diplomatske tablice koje su pravljene prema onima koje je klan ukrao, pa su se lepile na automobile kako prilikom praćenja ne bi neko posumnjao na njih.

„Ona (Prpa) je spomenula avetinjsko bledilo onog ko je pucao u Ćuruviju, mi smo znali da je Pejović bio bled kada je nervozan, ali to nam nije bila potvrda… Osim toga, pre toga je kao potencijalnog ubicu prepoznala Miloša Simovića“ (Milović)

„To smo radili kako bismo lakše pratili i došli do informacija za šefa, da nas policija ne startuje. Kad vide te tablice, onda te ne diraju. Nikada nismo zbog toga privođeni iako smo nekog pratili danima“, objašnjava Suvajdžić.

Objasnio je i da su telefone specijale koristili od otmice Vuka Bajruševića u jesen 2000. godine, kako bi prikrili komunikaciju, i da je Dušana Spasojevića tome naučio neko iz Državne bezbednosti. Pre toga su menjali mobilne telefone neredovno, na svakih mesec dana, ali od tada su ih menjali čim završe sa nekom akcijom.

Lične karte je on nabavljao čiste, pa ih je Spasojević davao nekome, da bi ih Suvajdžić kasnije dobio „gotove“. Sve stvari su nakon „uspešnih“ akcija uništavali tako što su ih lomili, sekli i palili.

Automobile nisu uništavali nego su ih prodavali u gradovima kao što su Jagodina ili Kikinda, što dalje od Beograda.

Milović: „Predmet Slavka Ćuruvije nije uvek bio prioritet“

Svedočenje pred Specijalnim sudom počeo je danas i Rodoljub Milović, načelnik UKP-a od 2007. do 2014. godine.

Kako je naveo, u vreme istrage ubistva bio je član „Poskoka“ (radne grupe koja je istraživala ubistva Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića i atentata na Ibarskoj magistrali), ali nije imao značajniju ulogu do da asistira inspektoru Zlatku Kesiću u podgrupi „Poskoka“ koja se bavila samo ubistvom novinara.

Kasnije, u vreme akcije „Sablja“ od 2003. godine je, kaže, radio na rasvetljavanju ubistva premijera Zorana Đinđića, a samo povremeno se uključivao u rad na predmetu Slavka Ćuruvije.

U prilično konfuznom svedočenju, Milović je naveo da njegov angažman u „Poskoku“ nije podrazumevao mnogo toga.

Tada je, kaže on, figuriralo nekoliko potencijalnih ubica Slavka Ćuruvije – Predrag Peja Jokić, Luka Pejović, Milo Todorović, Ratko Romić i Miroslav Kurak.

U vreme „Sablje“, međutim, već su bili ubijeni Luka Pejović i Predrag Jokić (ubijeni su 2000. godine, prim. aut.).

Od Kuraka je tokom „Sablje“ lično uzeo izjavu. Pokušao je, kaže, da razgovara s njim i o ubistvu Ćuruvije.

„Kurak je ćutao, nije hteo da komentariše, predložio je poligraf i da se konsultuje sa advokatom. Nakon konsultacije sa advokatom odustao je od poligrafskog testiranja, ali nismo imali zbog čega da ga držimo, pa je pušten na slobodu“, kaže Milović.

Iako je Branka Prpa (Ćuruvijina prijateljica, koja je sa njim bila u trenutku ubistva, prim. aut.) na fotografiji prepoznala Luku Pejovića kao potencijalnog ubicu, Milović kaže da policija to nije mogla da uzme kao potvrdu, jer je na tu sliku „pokazala sa rezervom“ i bila je „nepouzdana“.

„Ona je spomenula avetinjsko bledilo onog ko je pucao u Ćuruviju, mi smo znali da je Pejović bio bled kada je nervozan, ali to nam nije bila potvrda“, navodi on.

Osim toga, Milović dodaje da je i pre toga njoj pokazano više fotografija među kojima nisu bili ni Pejović ni sada optuženi Romić i Kurak, kada je ona kao potencijalnog ubicu prepoznala Miloša Simovića.

Ministar Mihajlović zabranio razgovor sa potencijalnim ubicom

I ime Mila Todorovića se, kaže, u vreme „Sablje“ spominjalo u kontekstu ubistva Ćuruvije, ali s njim nije obavljen razgovor, „jer im nije bilo odobreno“.

„Nismo mogli da razgovaramo s njim, jer je otišao u Pariz. Zvali smo ga telefonom, rekao je da ne sme da se vrati u Srbiju jer se boji za život i pozvao nas da mi odemo tamo i da ga poligrafski ispitamo, pa ako ne prođe poligraf, da se vrati s nama. Poslali smo dopis kabinetu tadašnjeg ministra policije Dušana Mihajlovića, ali nismo dobili odobrenje da odemo u Pariz“, navodi Milović i dodaje da je o tome bio obavešten i tužilac, ali da ne zna šta je dalje bilo s tim.

Na pitanje da li je bilo mogućnosti da se nekim drugim policijskim metodama (na primer, raspisivanjem poternice) dođe do Todorovića, on je rekao da se ne seća, „ali da je tako nešto u to vreme bilo vrlo teško“.

Nije mu, kaže, poznato da je iko razgovarao posle toga sa Todorovićem. Ni on sam, kako je rekao, kada je kasnije postao načelnik UKP-a, nije izdao nalog da se razgovara s njim.

„Neko je tražio da se sklone ubice Slavka Ćuruvije, ali ne znam ko je to iznad Legije tražio i zašto“ (Suvajdžić)

Na konstataciju advokata odbrane Zore Dobričanin Nikodinović da su Romić i Radonjić uhapšeni u vreme kada je on bio na čelu UKP-a i na pitanje zašto ništa nije učinjeno da se dođe do Todorovića i da se provere njegova saznanja i eventualna umešanost u ubistvo, Milović je slegnuo ramenima.

Takođe je dodao i da tih godina, u vreme dok je bio načelnik, „predmet Slavka Ćuruvije nije uvek bio prioritet“.

Nakon svega toga, kako je rekao, podnete su krivične prijave protiv Kuraka za ubistvo Ćuruvije, i Romića, koji je, kako navodi optužnica, udario Branku Prpu prilikom ovog zločina.

Rekao je da zna za te krivične prijave, ali da ih nije podnosio on, nego operativac, „tako da nije učestvovao u prosleđivanju tih prijava, a moguće da nije ni pročitao šta stoji u njima, jer je tada bilo mnogo dopisa, a moguće da je imao i zamenika“.

Na pitanje šta je UKP uradio povodom ovog slučaja, i dok je na njegovom čelu bio Dragan Kecman od 2003. godine i kada je Milović postao načelnik od 2007. godine, on je naveo da „ne zna šta je urađeno, jer kao načelnik UKP-a nije mogao da ulazi u srž svakog predmeta, zato što bi to bilo katastrofalno“.

Famozni beli golf

I Milović kaže da je čuo da je na licu mesta bio viđen beli golf, koji je na dan ubistva dužio Ratko Romić, i da je o golfu čuo od operativaca DB-a Marka Žarkovića i Momira Gavrilovića (neposredno posle toga je ubijen, prim. nov.).

„Kesić mi je predložio da se nađem sa Momirom koji je radio u DB-u, ali ne znam na kojoj funkciji. Našli smo se u restoranu ‘Partizan’, on nije smeo tu da govori zbog prisluškivanja, pa smo otišli u WC. On mi je rekao da je tu bio neki beli golf“, kazao je Milović.

Poznato mu je i da je zemunski klan hteo da ubije Romića i Kuraka, i da je moguće da je to čuo tokom „Sablje“ – da su Milorad Ulemek Legija i Dušan Spasojević tražili da se oni ubiju, pa da je neko od njih dvojice „provalio pratnju“ i da se od te akcije odustalo.

Praćenje tajne pratnje?

On je naveo i da je tada načuo da je postojala „kontrapratnja“, odnosno da su operativci DB-a, koji su pratili Ćuruviju, i sami bili praćeni, ali ne zna ni da li je to istina, niti ko ih je pratio.

Ta informacija je, kako se priseća Milović, potekla od Zorice Desnice, koja se predstavila kao advokat kada je u policiju donela podatke o ubistvu Ćuruvije.

„Njeno ime je bilo napisano na jednoj ceduljici u spisima predmeta, jer sa njom je komunicirao kolega Milan Korać. Vitorović i ja smo otišli kod nje u stan, gde je ona rekla da je advokat ili doktor. Imala je čudne priče i kontakte sa Vojnobezbednosnom agencijom i DB-om. Pričala je da neko iz VBA poseduje snimak i da je rađeno kontrapraćenje. Međutim, ona je stalno menjala svoje izvore, čas da joj je nešto rekao Luka Pejović, čas VBA“, rekao je Milović.

I izjave Zorice Desnice i prepoznavanja Branke Prpe su mu, kaže, delovali kao navođenje na pogrešan put.

Nastavak ročišta je zakazan za sutra, kada će Milovića ispitivati optuženi Rade Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i tročlano sudsko veće.

 


DA LI SE MILE LUKOVIĆ SAMO HVALIO DA JE UBIO ĆURUVIJU?

Advokat optuženih Zora Dobričanin Nikodinović ističe da je i ovoga puta jasno da su operativci, koji su radili istragu, imali predubeđenje da su za ubistvo Ćuruvije odgovorni službenici DB-a, pa nisu ni ispitivali raniji iskaz Miladina Suvajdžića dat SBPOK-u, kada je on naveo da je od Mileta Lukovića čuo da je on ubio Slavka Ćuruviju.

„Međutim, preko toga se prešlo olako. Onda je rekao da mu policajci nisu verovali za mnoga krivična dela za koja je rekao da ih je izvršio zemunski klan, jer su smatrali da ih je izvršio JSO. Prema tome, i ubistvo Ćuruvije nisu ni razmatrali sa aspekta zemunskog klana“, navela je Zora Dobričanin Nikodinović.

Ona je dodala i da su Kuraka hteli da ubiju jer su „pre toga ubili Šljuku, pa su, pošto je ovaj bio dobar sa Šljukom, mislili da će on sad da preuzme njegove poslove“.

„Briga njih da čiste ubice Ćuruvije. To njih ne zanima, njih je zanimao samo biznis“, istakla je Zora Dobričanin Nikodinović.

To što je Suvajdžić naveo da se Mile Luković hvalio kako je on ubio Ćuruviju neće uneti zabunu u ovaj proces, smatra Nikola Barović, advokat oštećene Branke Prpe.

„On je rekao da se Luković hvalio, a ne da je rekao da jeste ubio, to već ima drugu konotaciju. Suvajdžić je ponovio ono što je i dosad govorio: da je učestvovao u akciji kao logističar u pripremi likvidacije Kuraka i Romića, jer su oni izvršioci ubistva Ćuruvije“, naveo je Barović.

On je istakao i da je optužnica dokazana u potpunosti u ovom delu današnjeg svedočenja, jer je Đura Mutavi potvrdio ono što se u optužnici tvrdi.


 

Foto: Slavko Ćuruvija fondacija / Dalibor Danilović