14. septembar 2017.


Dragan Stojčev, šef Odeljenja analitike u beogradskom centru Resora državne bezbednosti od 1999. do 2004. godine, izjavio je danas da mu je nekadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti Nikola Ćurčić 2001. godine tražio dosije ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, ali je odbio da popiše revers.

Pišu: Svetlana Palić i Perica Gunjić

„Pozvao me tadašnji načelnik beogradskog centra RDB Milan Radonjić i rekao da Nikola Ćurčić, tada zamenik načelnika Resora državne bezbednosti (sada pokojni, prim. nov.), traži da donesem dosije Slavka Ćuruvije. Bilo je to negde u jesen 2001. godine, septembar ili oktobar mesec. Ja sam sa Radonjićem otišao do Ćurčića i poneo dosije. On je, međutim, odbio moj zahtev da potpiše takozvani zadužni karton, odnosno revers da ga je primio. Nije rekao zašto. Ne znam ni šta je bio razlog da dosije traži“, rekao je Stojčev na suđenju za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije u Višem sudu u Beogradu, odgovarajući na pitanja zamenika tužioca za organizovani kriminal Milenka Mandića.

On je dodao da dosije nije želeo da preda bez reversa. Rekao je i da mu je posle tog sastanka Radonjić rekao da dosije vrati u beogradski centar RDB. Na pitanje zašto je Ćurčić odbio da potpiše da je uzeo dosije, Stojčev je odgovorio da ne zna i dodao: „Pretpostavljam da je postojala opasnost da se uništi“.

Na direktno pitanje tužioca da li je dobijao naloge za uništavanje dokumentacije, Stojčev je rekao da nije, ali da je bilo priče o tome.

Načelnici odbili da unište dokumentaciju

O uništavanju dokumentacije CRDB Beograd, rekao je, razgovaralo se na jednom sastanku svih načelnika odeljenja u beogradskom centru RDB, održanom posle 5. oktobra 2000. Na sastanku, koji je vodio Radonjićev zamenik Veselin Lečić (kasnije jedan od visokih oficira „Crvenih beretki“), prema rečima Stojčeva, svi načelnici su se složili da će, ukoliko dođe naredba da se dokumentacija uništi, oni odbiti da to urade.

Odgovarajući na pitanja Milana Radonjića, Stojčev je razjasnio da je on (Radonjić) u vreme kada su načelnici odeljenja tako odlučili, bio na sastanku šefova Resora državne bezbednosti. Načelnici beogradskog centra su ovakvu odluku doneli upravo zato što su očekivali da dobiju naređenje iz vrha RDB-a da unište deo dokumentacije, ali takvo naređenje ipak nije stiglo.

Stojčev je odgovarajući na pitanja sudije Snežane Jovanović ispričao da je celokupna dokumentacija CRDB Beograd tokom bombardovanja prebačena na „tajnu lokaciju“, a da je onda, opet oko 5. oktobra preseljena, bez popisa i primopredaje, u dve prazne službene prostorije Instituta za bezbednost na Banjici.

„Posle dva meseca je vraćena. Napravili smo popis po povratku u naš centar i sve je bilo tu“, rekao je Stojčev, dodajući da je dokumentacija na Banjici bila pod ključem koji je imao on. Nije znao da li je još neko imao ključ od te dve prostorije.

Potvrdio je da Analitika dve-tri nedelje posle početka bombardovanja 1999. nije mogla da radi, ali da je onda sistem uspostavljen.

Na pitanje zašto je Ćurčić odbio da potpiše da je uzeo dosije, Stojčev je odgovorio da ne zna i dodao: „Pretpostavljam da je postojala opasnost da se uništi“

Rekao je da prvi put čuje da je njegov prethodnik na mestu načelnika Analitike, Vladimir Nikolić (s kojim, kako je rekao, nije bilo formalne primopredaje dužnosti jer Nikolić nije došao da to uradi), izneo deo dokumentacije na elektronskom uređaju. (Neki svedoci su taj uređaj opisali kao disk, drugi kao server, treći kao glavu servera, a juče je jedan svedok rekao da je taj uređaj najsličniji „malo većoj cigli“.)

Stojčev je, takođe, objasnio kakav je dosije RDB vodio o Slavku Ćuruviji. On je rekao da je predmet Ćuruvija bio vođen kao „dosije proveravanih lica“ za čije formiranje nije bilo potrebno da odluku donese načelnik RDB ili načelnik Centra.

U Ćuruvijinom dosijeu nalazili su se zapisnici o prisluškivanim telefonskim razgovorima. Dokument koji je krajem oktobra 2000. godine izašao u javnost o tajnom praćenju na dan ubistva, video je, kaže, prvi put u novinama.

„Kad imate ‘dosije obrade’, o tome odluku mora da donese načelnik Centra ili načelnik Resora. ‘Dosije proveravanih lica’ formira se na predlog radnika Analitike, koji procenjuje da neko lice zaslužuje da se izdvoji iz nekog predmeta. Priručni karton se formira za lice koje je interesantno, ali za koje nije urađena provera“, objasnio je bivši šef Petog odeljenja (Odeljenja analitike) CRDB Beograd.

Milan Radonjić, Zora Dobričanin-Nikodinović i Ratko Romić po izlasku iz suda. Foto: Slavko Ćuruvija fondacija

Milan Radonjić, Zora Dobričanin-Nikodinović i Ratko Romić po izlasku iz suda. Foto: Slavko Ćuruvija fondacija

Živaljević se slabo čega sećao

Pre Stojčeva svedočio je bivši zamenik direktora BIA Goran Živaljević. I on se, kao i Stojčev, na početku ogradio rekavši da ništa ne zna o ubistvu Slavka Ćuruvije, da „nije pratio, prisluškivao, niti da je na bilo koji način bio uključen“ u ovaj slučaj, da su mu sva saznanja posredna, iz medija ili na osnovu prepričavanja kolega.

„Sve čega se sećam iz tog perioda jeste da mi je Boro Banjac, tada načelnik UBPOK-a, javio da postoji napredak u slučaju Ćuruvija jer je Branka Prpa (koja je bila sa Ćuruvijom u vreme ubistva, prim. nov.), koliko se sećam iz čitulje, prepoznala izvršioca krivičnog dela Luku Pejovića. Pomak je, dakle, bio utoliko što se smatralo da će sad moći da krene dalja istraga“, rekao je on.

Živaljevićeva supruga Olivera Antonić Živaljević, takođe radnica RDB-a, u vreme ubistva Ćuruvije prisluškivala je novinarev telefon. Ona je, naime, došla u noćnu smenu i primila naređenje da nastavi da sluša kućni broj u stanu Slavka Ćuruvije odmah posle njegovog ubistva. Mediji su pre suđenja tvrdili da je jako čudno da se prisluškuje telefon čoveka koji je ubijen, pa i da je baš njeno svedočenje u istrazi dovelo do hapšenja Milana Radonjića.

Upitan da li je uobičajeno da se prisluškuje telefon i posle ubistva, Goran Živaljević je rekao da to „u teoriji postoji“, da je „policijski logično“, ali da se u svom radu s tim do sada nije susretao.

Što se tiče razloga zašto je Ćuruvija praćen, Živaljević je rekao da ne zna mnogo i da se seća samo da je Slavko Ćuruvija „rađen zbog obaveštajno interesantnog kontakta s nekim licem“, ali da ne zna ko je to lice.

Sudija Snežana Jovanović ga je upitala kako zna i to. Odgovorio je da to zna ili iz medija ili iz razgovora sa kolegama.

Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije, novinara i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, nastaviće se 16, 17. i 18. oktobra u 14.30 časova.

 


OPTUŽENI

Slavko Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine. Za njegovo ubistvo okrivljeni su nekadašnji načelnik Resora državne bezbednosti Radomir Marković, koji sada služi kaznu od 40 godina zatvora za ubistva na Ibarskoj magistrali i smrt Ivana Stambolića. Pored njega, sudi se kao organizatoru Milanu Radonjiću, koji je samo sedam dana pre ubistva Ćuruvije postao načelnik beogradskog centra RDB i koji je, prema navodima optužnice, naložio praćenje i tražio da ga neuobičajeno često izveštavaju o kretanju novinara. Trećeoptuženi je Miroslav Kurak, bivši pripadnik RDB, sada u bekstvu. Mediji su pisali da je u Africi. On je optužen da je u Ćuruviju ispalio 17 hitaca iz pištolja marke „škorpion“. Četvrtooptuženi je Ratko Romić, nekad glavni inspektor Druge uprave CRDB Beograd, za koga optužnica tvrdi da je drškom pištolja udario u potiljak Branku Prpu, ženu sa kojom se Ćuruvija tog kobnog dana vraćao iz šetnje.