4. april 2017.


Nekadašnji ministar policije Dušan Mihajlović rekao je na današnjem suđenju za ubistvo Slavka Ćuruvije da je Branka Prpa, jedini svedok ubistva, došla kod njega i rekla mu da je videla lice onoga ko je pucao. Iako je u istrazi rekao da zna koga je Prpa prepoznala, sada je najpre odbio da izgovori njegovo ime „jer je zbog toga tužen“, a onda je rekao da se imena „ne seća“.

Pišu: Marija Vučić i Svetlana Palić

Mihajlović je danas pred Specijalnim sudom naveo da je prepoznavanje ubice od strane Branke Prpe jedino neposredno saznanje koje on ima u vezi sa ovim slučajem, jer je ona, kako je rekao u istrazi a sada i ponovio, došla kod njega krajem 2003. godine, rekavši mu da bi želela da policiji da iskaz drugačiji od prvobitnog.

„Ona je došla kod mene i iznela da nije dala pravi iskaz posle ubistva, jer se plašila za svoju bezbednost i nije imala poverenja u policiju, ali da sada ima i zato hoće da iznese neke činjenice. Rekla je da nije tačno to što je tvrdila da je ubica imao fantomku, već je njegovo lice dobro videla i zapamtila i može da ga prepozna. Pristala je da to kaže zvanično i policiji, što je i uradila, o čemu postoji i beleška“, rekao je Mihajlović.

Tada je u policiji Prpi pokazan foto-album mogućih počinilaca i ona je prepoznala tadašnjeg kriminalca Luku Pejovića kao potencijalnog ubicu, ali ne sa stoprocentnom sigurnošću.

Da zna da je Prpa prepoznala Pejovića, Mihajlović je rekao u istrazi, a pojedini dosad ispitani policajci, koji su tada radili na istraživanju ubistva, kao što je Dragan Karleuša, rekli su da je Mihajlović kao ministar na kolegijumima njima čak govorio da je ubica Pejović i „da nemaju pojma“, kao i da je u nekoj meri vršio pritisak na policiju da Pejovića optuže za ubistvo, što ipak nije urađeno jer nije bilo dovoljno dokaza.

Ipak, Mihajlović je danas na pitanje advokata odbrane Zore Dobričanin Nikodinović da li zna koga je Prpa prepoznala, odgovorio da ne želi da odgovori na to pitanje „jer je zbog toga tužen“ i podsetio sudiju da mu je na početku suđenja ukazala na njegovo pravo da na neka pitanja ne odgovori.

Pošto mu je sudija Snežana Jovanović rekla da je njegovo pravo da ne odgovori na pitanje samo ukoliko se ne seća ili ako bi njega ili njegove bližnje „odgovor izložio opasnosti, materijalnoj šteti ili velikoj sramoti“, ali da pred sudom mora da kaže zašto ne želi da odgovori, Mihajlović je rekao: „Ne sećam se.“

U razgovorima sa šefovima timova ispostavilo se da je javna bezbednost naišla na „gvozdena vrata Državne bezbednosti“ i zbog toga je istraga tapkala u mestu

Advokat dece Slavka Ćuruvije, Radeta i Jelene, Slobodan Ružić kaže da neko najverovatnije vodi parnični postupak protiv Mihajlovića za naknadu štete, pa je „nespretno rekao da se toga ne seća“.

„Nije ni sporno da je ministar to rekao 10 puta u javnosti, i u istrazi, ne bih u tome tražio neki dublji razlog“, rekao je Ružić.

Inače, Mihajlović je danas rekao i da su, nakon što je Prpa prepoznala Pejovića kao ubicu, tadašnji načelnik UBPOK-a Boro Banjac i tužilac Jovan Prijić izdali zajedničko saopštenje u kome su naveli da je slučaj skoro rešen.

Slučaj ipak nije rešen ni za vreme Mihajlovićevog mandata, a ni gotovo 15 godina kasnije.

„Sve to je bilo (Prpin iskaz, prim. aut.) u veoma nepovoljno vreme, jer se znalo da će uskoro biti raspisani izbori, i ne mogu da procenim da li je to i koliko uticalo da se za mog mandata slučaj ne reši. Tokom mog boravka u Ministarstvu se nije otišlo dalje od toga, i moje insistiranje na tome bi bilo pogrešno, jer bi moglo da bude protumačeno da ja to radim u predizborne svrhe, a ne zbog istrage“, kazao je Mihajlović.

On je rekao da mu nije poznato šta se dalje dešavalo nakon što je Prpa dala iskaz policiji, jer je uskoro otišao sa mesta ministra.

Osim ovih neposrednih saznanja, Mihajlović tvrdi da je sve ostale informacije, kako u vezi sa ubistvom Ćuruvije, tako i u slučaju Ibarske magistrale i Ivana Stambolića, dobijao od svojih najbližih saradnika – generala Sretena Lukića i tadašnjeg načelnika UBPOK-a Bore Banjca, ali se malo toga o Ćuruvijinom slučaju danas mogao setiti.

Formiranje UBPOK-a i borba „protiv hidre koja se zove mafija“

Ova tri slučaja iz vremena Miloševićeve vlasti su na početku 21. veka u policiji smatrana prioritetom, a javnost je za njihovo rešavanje bila veoma zainteresovana. Tada su trojica koministara policije formirala radnu grupu „Poskok“ u okviru MUP-a, u kojoj su tri tima zasebno radila na istragama.

Sama radna grupa, kaže Mihajlović, nije imala kapaciteta za rešavanje ovakvih slučajeva i bilo je neophodno napraviti zvaničnu jedinicu koja će se baviti time u prvim godinama demokratije, kada se policija, kaže, bez kapaciteta suočila sa problemom organizovanog kriminala – „tom hidrom koja se zove mafija“.

„Prvo, nismo imali zakonsku regulativu. Organizovali smo se da po ugledu na Italiju donesemo tzv. antimafijaški zakon. Problem je što je on usvojen kasno, i iskasapljen tokom usvajanja. Drugi problem bio je operativni – redovna policija i Uprava kriminalističke policije nisu bile osposobljene za borbu protiv organizovanog kriminala. Gotovo da nije bilo nerešenih slučajeva, makar i najtežih krivičnih dela iz klasičnog kriminala, ali sve što je bilo sa mafijaškim predznakom – išlo je sporo“, objašnjava Mihajlović.

„Sve to je bilo (Prpin iskaz) u veoma nepovoljno vreme, jer se znalo da će uskoro biti raspisani izbori, i ne mogu da procenim da li je to i koliko uticalo da se za mog mandata slučaj ne reši“ (Dušan Mihajlović)

Zato su, kaže, sarađivali sa OEBS-om i evropskim policijama i dogovorili su se da formiraju UBPOK, što nije bilo lako jer je trebalo naći i osposobiti kadrove i rešiti problem prostora (prostorije MUP-a srušene su tokom bombardovanja, prim. aut.).

Kada je UBPOK najzad formiran, operativci su preuzeli rad na ova tri slučaja, a priključili su im se i oni koji su dotad u „Poskoku“ radili na tim slučajevima.

Mihajlović je rekao da pre toga nije ni znao da takva radna grupa postoji, niti šta je uopšte uradila.

„Rezultate tog ‘Poskoka’ preuzeo je UBPOK, ali mi nisu poznati jer mi prethodnici koministri nisu ostavili ništa, nijedan dokument, nijednu informaciju, da neko kaže – e to i to je dosad urađeno na rešavanju tih slučajeva. Ništa“, kazao je Mihajlović.

Gvozdena vrata RDB-a

I u UBPOK-u su ova tri slučaja bila prioritet, ali to, prema Mihajlovićevim rečima, nije značilo da su ostali predmeti zapostavljani, već da su operativci koji su radili na njima mogli da koriste sve resurse Ministarstva i da sarađuju sa Državnom bezbednošću koja je tada bila deo MUP-a.

Naime, prema Mihajlovićevim rečima, jedan od njegovih prvih ministarskih zadataka 2001. godine bio je da sagleda stanje u istrazi na sva tri slučaja.

U razgovorima sa šefovima timova ispostavilo se da je javna bezbednost naišla na „gvozdena vrata Državne bezbednosti“ i zbog toga je istraga tapkala u mestu, s obzirom na to da je bilo poznato da su pripadnici Državne bezbednosti Ćuruviju pratili na dan ubistva.

„Pošto je Državna bezbednost bila deo MUP-a, dogovorili smo se da se formiraju ekipe, da se policiji pridruže operativci DB-a i da se ta vrata otvore. Da li je to pomoglo istrazi? Mislim da jeste, jer je rasvetljen slučaj Ibarske magistrale, a u preostala dva slučaja nije došlo do finalizacije, ali je sigurno bilo pomaka zbog te saradnje“, rekao je on.

„Povlenske magle i vidici“ sa posvetom Miloševiću?

Advokat okrivljenih Milana Radonjića i Ratka Romića Zora Dobričanin Nikodinović pitala je Mihajlovića da li je istina da je Slobodanu Miloševiću, dok je bio u Hagu, poslao primerak svoje knjige „Povlenske magle i vidici“, sa posvetom u kojoj piše da zna da Milošević nije kriv za ubistvo Ćuruvije.

Mihajlović je odgovorio da to nije tačno, a na pitanje Zore Dobričanin Nikodinović da li zna da postoji primerak sa takvom posvetom, Mihajlović je povišenim tonom ponovio da to nije tačno i rekao: „Pokažite mi ga onda“.

Tokom kraćeg prepucavanja u kojoj su Dobričanin Nikodinović i Mihajlović jedno drugom upadali u reč, Mihajlović je rekao da ne želi da ga neko vređa u sudnici i optužuje da laže.

Raspravu je prekinula sudija Snežana Jovanović, zapretivši oboma kaznom.

Dušan Mihajlović sutra nastavlja sa svedočenjem.

Banjac: Slabo poznajem predmet Ćuruvija

Pre Mihajlovića svedočio je Boro Banjac, načelnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala  (UBPOK) tokom akcije „Sablja“, koji je izjavio da je jedini očevidac ubistva Slavka Ćuruvije, Branka Prpa, prepoznala, sa verovatnoćom od 75 odsto, Luku Pejovića kao ubicu, što je tužilac odbacio kao nedovoljno za podizanje krivične prijave. U vreme prepoznavanja Luka Pejović je već bio ubijen.

„Istog dana kada je Branka Prpa bila na prepoznavanju, o rezultatima tog prepoznavanja obavešten je specijalni tužilac. On je smatrao da to nije dovoljno za podnošenje krivične prijave“, rekao je Banjac, dodajući da i on kao policajac nikada nije podnosio krivične prijave a da prepoznavanje nije bilo sto odsto.

Banjac je u neometanom izlaganju ispričao kako slabo poznaje predmet ubistva Slavka Ćuruvije i da sve što zna, zna tako što su ga o tome izveštavale kolege Rodoljub Milović i Slaviša Sovtić, pripadnici nekadašnje specijalne policijske jedinice „Poskok“. Rekao je da je, u suštini, imao dve ključne informacije o tom slučaju, jedna je o prepoznavanju Branke Prpe, a druga da su Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak odbili poligrafsko ispitivanje u vreme kad su bili privođeni u akciji „Sablja“.

„Prethodnici koministri mi nisu ostavili ništa, nijedan dokument, nijednu informaciju, da neko kaže – e to i to je dosad urađeno na rešavanju tih slučajeva. Ništa“ (Dušan Mihajlović)

Policijska akcija „Sablja“, podsećamo, organizovana je nakon atentata na premijera Srbije Zorana Đinđića s ciljem da se nađu i uhapse njegove ubice. Akcija je poslužila i za obračun sa pripadnicima zemunskog kriminalnog klana, ali i za pokušaj rasvetljavanja nekih drugih nerešenih ubistava za koja se pretpostavljalo da imaju političku pozadinu.

„Iskoristili smo ovlašćenja koja je policija u tom trenutku imala, a to je mogućnost privođenja i pritvora, da rasvetlimo ubistvo Slavka Ćuruvije“, rekao je Banjac, objašnjavajući zašto su tokom „Sablje“ hapšeni Radonjić, Romić i Kurak.

On je rekao da se metodom razgovora pokušalo doći do novih informacija i saznanja. Na ovaj deo izlaganja optuženi Radonjić i Romić su imali žestoke primedbe. Romić je, tako, tvrdio da je u pritvoru ostao 90 dana, tokom kojih je bio izložen, kako je rekao, psihičkoj torturi. Prećeno mu je, kako je rekao, da će mu uhapsiti ženu, a decu dati na socijalno staranje. Banjac je odgovorio da prvi put čuje za tako nešto.

U nekoliko navrata tokom unakrsnog ispitivanja Bore Banjca, tema je bila beli golf, inkriminisani automobil, koji je, prema optužnici, na dan ubistva koristio Ratko Romić dovezavši njime na mesto događaja ubicu Miroslava Kuraka.

Boro Banjac je u ranijem iskazu, pri kojem je na ovom svedočenju ostao, jasno rekao da je UBPOK imao sigurna saznanja da je na dan ubistva Ratko Romić viđen na licu mesta u pomenutom belom golfu, da je istog tog dana sipao gorivo i menjao tablice, te da je to nepobitno utvrđeno.

Na ponovljena pitanja sudije, branilaca okrivljenih i optuženih, Banjac se na glavnom ročištu nije tako decidirano izjašnjavao, tvrdeći da informacije ima od kolega i da se radilo o „operativnim podacima“.

 


ROMIĆ: SASLUŠAVAO ME PRIPADNIK JEDNE STRANE SLUŽBE

Okrivljeni Ratko Romić tvrdio je da ga je saslušavao pripadnik strane obaveštajne službe dok je bio u pritvoru tokom akcije „Sablja“. On i Radonjić pitali su svedoka Banjca, u to vreme načelnika UBPOK-a, da li su strani obaveštajci imali kancelarije u UBPOK-u, da li su „koordinirali i upravljali“ radom UBPOK-a. Na ove tvrdnje Banjac je bio kategoričan: „To nije tačno!“


Na slici gore: Dušan Mihajlović ulazi u Specijalni sud. Foto: Perica Gunjić / Cenzolovka