11. april 2016


Čitav državni aparat pokrenut je 1998. godine da se obračuna sa jednim čovekom i njegovim novinama: u tome su učestvovali Skupština i Vlada, policija, tajna služba, državni mediji, tužioci, sudije… Prisluškivan je, praćen, klevetan, medijski linčovan, osuđivan na robiju i ogromne novčane kazne. I ubijen

Ubistvu Slavka Ćuruvije, glavnog i odgovornog urednika i vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, prethodile su dramatične okolnosti za celu zemlju. Posle značajnog slabljenja Miloševićevog režima tokom opozicionih protesta 1996/97, u jesen ’97. nanovo je otvorena kosovska kriza, koja se ubrzo toliko zakomplikovala da je NATO još u oktobru ’98. bio na korak od bombardovanja SRJ. Na kraju je, u martu ’99, tu nameru i sproveo.

Ćuruvija je Dnevni telegraf osnovao 1996. i list je od samog početka bio kritičan prema vladajućem režimu. Kako kaže njegova ćerka Jelena, Slavko Ćuruvija je smatrao da je njegova dužnost, kao vlasnika dnevnog lista koji je imao ambiciju da bude politički relevantan, da održava kontakt sa liderima svih političkih opcija.

Tako je bilo i sa bračnim parom Milošević–Marković. Tačnije, Ćuruvija je uspostavio poznanstvo sa Mirjanom Marković, koju je u vladajućem dvojcu uvek više zanimalo šta pišu novine. Kako se kriza zaoštravala, tako su i odnosi u tom poznanstvu bili sve napetiji.

U oktobru 1998. počeo je finansijsko-sudski progon Ćuruvijinih listova, prvo po Uredbi Vlade Srbije o posebnim merama u uslovima pretnje NATO napada na zemlju, a potom po Zakonu o informisanju, koji je predložilo i sprovodilo Ministarstvo informisanja sa Aleksandrom Vučićem na čelu. Kazne su narasle na više od četiri miliona dinara, da bi istog meseca bila zaplenjena celokupna imovina preduzeća „De-Te pres“.

Slavko Ćuruvija i Mirjana Marković poslednji put su se sastali 20. oktobra. Kako je sam Ćuruvija opisao u razgovoru za nedeljnik Vreme, razgovor je bio neprijatan, a predsednica JUL-a ga je optužila da „priziva bombardovanje“.

Dnevni telegraf je posle toga počeo da se štampa u Podgorici, a policija je često plenila tiraž na granici sa Crnom Gorom.

Mirjana Marković je u novembru, prilikom osnivanja Komiteta univerzitetske levice, Ćuruviju nazvala izdajnikom, opet tvrdeći da on podržava SAD u njihovoj želji da bombarduju Srbiju.

Ćuruvija je, zajedno sa još dvojicom novinara lista, 8. marta 1999. kažnjen sa pet meseci zatvora zbog uznemiravanja javnosti. U vreme ubistva žalbeni postupak je bio u toku.

Poslednji redakcijski sastanak Evropljanina i Dnevnog telegrafa održan je 24. marta, na dan početka bombardovanja. Ćuruviju je vest o odbijanju Skupštine da prihvati plan iz Rambujea, što je značilo skori početak napada NATO na SRJ, zatekla u Podgorici, ali se vratio u Beograd čim je za to čuo.

Pet dana pre ubistva, 6. aprila 1999, u Ekspres politici pojavio se tekst „Ćuruvija dočekao bombe“, koji je iste večeri pročitan u Drugom dnevniku RTS-a. Pisac teksta Miroslav Marković poziva se na izjavu Mirjane Marković iz novembra i kaže da je Ćuruvija „izdajnik“, koji je sve vreme „priželjkivao ’bombe za Srbe’“ i čija izdaja neće biti zaboravljena.

Milan Radonjić u tim danima, sa mesta načelnika Druge (obaveštajne) uprave tadašnjeg Resora državne bezbednosti dolazi na mesto načelnika beogradskog centra RDB-a i naređuje tajno praćenje Slavka Ćuruvije.

 

Pogledajte detaljnu hronologiju progona Slavka Ćuruvije, njegovih novina i novinara:


 

Priredio: Perica Gunjić. Uvodni tekst: Zoran B. Nikolić. Za hronologiju korišćeni izveštaji sa suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, tekstovi i fotografije iz Dnevnog telegrafa, Vremena, Danasa, Večernjih novosti, Reportera, NIN-a, agencije Beta, Glasa javnosti, Politike ekspres, dokumentarni film „Slavko Ćuruvija“…